Protiv tmurnog dana, zagorene hrane i monotonije, cool chefica Sne-noklica se bori – osmijehom.

Cool Chef

Sva prava zadržana

Gamifikacija omogućena

Cool chef

Srbija

Žensko

IMG_20210622_132714.jpg

FB_IMG_16243757122868878.jpg

Avatar

<para>Mislim da mi u životu nikad ništa nije bilo sladje od udrobljenog mleka (de, znam da nije udrobljeno već zadrobljeno :))) ) ne za večeru, već posle večere, onako da se zasladimo pred spavanje. Nikad niste jeli? Mi smo čak imali i čitav protokol pripreme i jedenja!<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Još pre večere bi bilo najavljeno zadrobljeno mleko, čisto da se ne prežderemo pa posle da ne možemo... Neko bi odgledao crtani film u 7 i 15, neko Dnevnik posle toga, i dok bi trajala porodična serija na prvom ili dramski program na drugom, krenule bi pripreme.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Mleko smo uvek jeli iz jedne šerpe, Dakle u jedno litar ipo do dva mleka mama bi udrobila stari hleb, poželjno bi bilo da je "Sava" al ako nema onda može i bilo koji drugi kupovni. S domaćim hlebom mleko jednostavno nije valjalo. Nekako bi se domaći hleb samo raskašio a i nema onu slatku koricu kao kupovni!</para><para>Prvo bi jela mama, ne zato što je mama već zato što je jela obično, udrobljeno, hladno mleko. Onda bi tata i ja zajedno grabili iz šerpe naizmenično ali sada već dobrano zasladjeno. Na kraju bi i brat dobio svoj deo, ovaj put bi šerpa provela minut-dva na ringli da se mleko zgreje i još bi bilo posuto mlevenom kafom. Bez obzira na brojne pretnje, nikad mu nije porastao rep!<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Zašto iz jedne šerpe? Zato što je tako bilo najsladje. Zato mi ovo sećanje tera suze na oči.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Odoh da zadrobim sebi jednu činiju. Hladnog. Zašećerenog. ❤️❤️❤️<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>.<pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Nije bilo istog ukusa...</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="ea14fc40-6418-11eb-9fb1-0242ac12004f" variation="f2b1f6a6-64bc-11eb-b6c2-0242ac130010"/>
</para>

One sitnice...

Udrobljeno mleko

avatar

Marmelada od paradajza

<para>Postaću baba. Mislim tetka-baba. Ali kada kažem da ću postati tetka-baba niko ne čuje ono „tetka“ vać samo „baba“. Nije mi vreme da me bilo ko zove babom al' sad šta je - tu je. </para><para>Mama mi je pre par meseci javila da se Daca udaje. Znate već: </para><para>- E znaš šta ima novo?! Daca nam se udaje! </para><para>Direktno u pleksus. Kako se bre udaje? To čim se ispili odmah na udaju misli i muža traži! Računam ja, računam, i kažem pa dobro, vreme joj je, mogla je još malo da uživa ali kao svaka zaljubljena koza zapela odmah da se uda. Sva li ti je na tetku, čudo jedno! </para><para>Posle jedno tri sata iznenada pretrnem. Nešto se tu ne slaže. Nazovem majku. Krenem ozbiljno zabrinuta: </para><para>- Slušaj vamo Živanka (ona počinje da se smeje s druge strane, tačno zna kako dišem!), kad se Daca porodi, (sad se već smeje iz sveg glasa) ako si ti tom detetu prababa, šta sam ja onda? </para><para>- Pa baba, kako šta si?! - i umire od smeha. </para><para>Ja urlam u slušalicu: </para><para>- Slušaj, štono kažu ove pevaljke „još se nisam ostvarila ni u ulozi majke“ de ću ja baba da budem, ne ide. Gocu snaju da zoveš i da joj to kažeš, što se mene tiče ona može da bude baba, al' ja ne mogu! Dokle je to stiglo, čuj ja baba! </para><para>Bacim pogled na gdina Dj. koji se zlobno cereka: </para><para>- Šta se ti smeješ, ti ćeš biti deda! - Moja pakost delovala istog trena. </para><para>A ko da je juče bilo kad sam se zajedno sa njenom majkom Gocom poradjala. Figurativno rečeno. Ne mogu joj zaboraviti to dvadesetpeto martovsko jutro. Danima je već bila kod nas, „na čekanju“ jer ako bi beba krenula, dok bi nju dovezli od sela do bolnice mogla se poroditi pet puta! I tako je ona čekala i čekala, a i svi mi s njom. Uvek gledali da je neko kući, da ima ko da je odveze do bolnice. Kad ono medjutim... </para><para>Te subote ujutro sam ustala i napravila <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/baba-milenine-mekike-niodceg/">mekike</ulink> za nju i mene. Mama i tata otišli na pijac, da prošetaju malo. Moja Goca nikako da sidje sa sprata. Čujem je, ustala je, u kupatilu je, u sobi je, u kupatilu je, gega se niz stepenice, ulazi u dnevnu sobu, vrti se po kuhinji, ja za stolom već počela doručak. </para><para>- Ajde šta si se uzvrtela, ohladiće se mekike. </para><para>Ona se smeje, kaže: </para><para>- Izgleda da je počelo! </para><para>Ja je gledam. </para><para>- Šta je počelo? </para><para>- Poradjam se, kako šta je počelo?! </para><para>- Kako to misliš poradjaš se? </para><para>- Lepo mislim poradjam se, malopre mi pukao vodenjak. </para><para>- Kako to misliš malopre ti pukao vodenjak?! </para><para>- AMAN malopre mi pukao vodenjak, poradjam se, stomak me boli! -ona će meni s osmehom od uveta do uveta. </para><para>Ja je i dalje gledam. U ruci mi zagrižena mekika stoji. Gleda i Goca mene i smeje se. E baš me nervira što se tako smeje! </para><para>Polako, poooolaaaaako se sabiram i oduzimam. Dakle, počelo je!!! Već sledećeg trena skačem kao sumanuta sa stolice. Vičem gde su ti stvari, gde su mama i tata, gde su kola, gde je deda, danas baš našli da se šetaju po pijaci, izlećem na terasu, vrištim preko dva dvorišta sestri : </para><para>- Biljana pukao joj vodenjak, šta da joj radim? </para><para>- Pukao joj vodenjak, pa vodi je lekaru, odmah! </para><para>Deda je u dvorištu, već trči po komšiju, iz jednog dvorišta u drugo dvorište, u treće dvorište, od kuće do kuće, svi na pijaci, pazarni je dan. Posle pet minuta, k’o pet godina, u dvorište sleću komšija Dragan i njegov trabant, nas dve spremne ulećemo i polećemo! Okrećem se, deda stoji u dvorištu i drži se za stomak, baba maše s praga. </para><para>Iz trabanta u bolnicu, ne znam ni prijemno gde je, ni gde treba da je vodim, Goca se smeje i drži za stomak, kaže da požurimo. Nadjosmo konačno to prijemno, ulećem i ordinaciju već na ivici nervnog sloma i k'o iz topa: </para><para>- Ona se poradja, šta ću s njom? </para><para>Dve sestre me gledaju i savršeno mirnim glasom mi kažu: </para><para>- Sačekajte red. </para><para>Izadjem. Koji red. Nema reda. Nas dve same. Čekamo. Goca ide ukrug po maloj čekaonici, drži se za stomak, ja idem za njom ukrug po maloj čekaonici i držim se za stomak. Ona stane i pogleda me, smeje se. </para><para>- A što se ti držiš za stomak? </para><para>- Zato što me boli, eto zato, boli me koliko i tebe idiote jedan, danas si našla da se poradjaš kad mama nije kući! I koliko ćemo još da čekamo red kojeg nema?! </para><para>Goca mi kaže: </para><para>- Ja više ne mogu, beba je krenula! </para><para>Već ozbiljno besna i sasvim dovoljno uspaničena ulećem u istu onu ordinaciju ali sad već urlam. Odmah je primaju, preko reda. Stavljaju je na kolica. Goca se smeje. Odlaze. Ja sama u čekaonici. Pogledam kroz staklena vrata a mama i tata stižu. Mama kaže: </para><para>- Tvoj otac čitavo jutro na pijaci viče samo ajmo kući, ajmo kući, tačno je znao da će Goca da se porodi. Ja ne mogu da joj kažem da izmedju tate i mene postoj tajna veza i da on tačno zna kada je meni dobro a kada nije. A to jutro mi nije bilo dobro.</para><para>Tako oni ostadoše u bolnici „da čekaju“ a mene poslaše kući. Onog trenutka kad sam ušla u kuću, a trebalo mi je dvadesetak minuta da stignem, tog istog trenutka moja baba mi je gurnula slušalicu u ruku u rekla:</para><para>- Ujak ti je na telefonu, postao je deda!</para><para>Ja uzimam slušalicu i vičem:</para><para>- Kako to postao si deda, pa tek što sam je u bolnici ostavila, jel’ se moja majka samnom poradjala 24 sata a ona će za dvaes minuta, ne ide to tako!</para><para>Ujak se smeje:</para><para>- Postao sam deda, devojčica je!</para><para>Ta upišulja koja me je tog jednog 25. marta živaca koštala, od mene će koliko sutra napraviti babu. Dobro de, tetka-babu. Avanzovala sam. I dok sve ovo pišem sećam se svake sekunde tog dana, mirisa mekika, sunčanog, svežeg prolećnog jutra, vidim Biljanu kako briše stepenice i uspaničeno mi odgovara, vidim izbezumljenog komšiju koji nas vozi, vidim crveno na semaforu kod Krušika. Vidim sebe od pre dvadeset i kusur godina, i smejem se jer mi je sve ovo Goca uradila i sledeći put kad je bila kod nas „na čekanju“, samo što se ja taj sledeći put nisam dala tako lako! A i tata je na vreme dreknuo mami: Ajmo kući!</para><para>
 <emphasis>Photo by Studio Djokovic&amp;Djordje, objavljene uz saglasnost vlasnika, fotografije su napravljene u okolini Valjeva. </emphasis>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="4d4c3772-6416-11eb-b198-0242ac120055" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para><para>
 <pio:image xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed" id="4bd56db4-6416-11eb-a12b-0242ac12002a" variation="5a667e06-64be-11eb-aef3-0242ac130010"/>
</para>

Avanzovanje

<para>za priču... fotografija by Studio Djoković&amp;Djordje, uz saglasnost vlasnika.</para>

<para>Mali izbor "keksastih" kolačića ❤️❤️ &lt;3     </para><para>1.<ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/1029025/"> Lešnik štanglice</ulink></para><para>2.<ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/vanil-grancle/"> Vanil grancle</ulink></para><para>3. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/mama-zikin-felericni-recept-za-vanilice/">Mama Žikin felerični recept za vanilice</ulink></para><para>4. <ulink url="https://www.coolinarika.com/preview/recept/coko-oranz-kolacici-s-kokosom/">Čoko-oraž kolačići s kokosom! </ulink></para><para>5. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/uciteljska-dugmad/">Učiteljska dugmad</ulink></para><para>6. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/badem-isleri/">Badem išleri</ulink></para><para>7. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/1004007/">Čokoladne vanilice</ulink></para><para>8. <ulink url="https://www.coolinarika.com/preview/recept/prhki-mali-rolati/">Prhki mali rolati</ulink></para><para>9.<ulink url="https://www.coolinarika.com/preview/recept/1072729/"> Ružice</ulink></para><para>10. Keksići s makom</para><para>11. <ulink url="https://www.coolinarika.com/preview/recept/1079109/">Čokoladni poljupci</ulink></para><para>12. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/789686/">Breskvice</ulink></para><para>13. <ulink url="https://www.coolinarika.com/preview/recept/1079482/">Tortice</ulink></para><para>14. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/dugmici-sa-kokosom-i-dzemom/">Kokos dugmići</ulink></para><para>15. Šapice sa orasima</para><para>16. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/umocenci/">Umočenci </ulink></para><para>17. <ulink url="https://www.coolinarika.com/preview/recept/bele-moka-tortice/">Bele moka tortice</ulink></para><para>18. <ulink url="https://www.coolinarika.com/recept/becki-punc-kolaci/">Bečki punč kolači</ulink></para>

Kolekcija

Helou!

<para>Ranije sam se pitala nisam li samo ja te sreće da sam se udala za savršenog predstavnika rase Homo Balcanus kojem je lakše izbiti pare iz džepa za 101 par cipela nego ga navesti da prokomentariše jelo na stolu. A onda sam saznala da nisam jedina. Ta rasa je, inače, široko rasprostranjena na našim prostorima i brojne pripadnice naše radne grupe bezbroj puta se suočilo s istim problemom - AJD' MAJKE TI RECI JEL' DOBRO TO ŠTO SAM SPREMILA IL' NIJE! Nije baš da mi od te tvoje izjave život zavisi, mogo više zavisi tvoj nego moj, al' ajde reci, nebilo ti teško... Kleštima reči iz usta čupam... sve se nadam to što je omazao tanjir nešto znači, dobro li je, šta li je... već počinjem sebe da mrzim jer kako stavi prvi zalogaj u usta, još ga pošteno ni promuljao nije, ja odmah zapnem: </para><para>-Jel dobro? </para><para>On: - A-ha... </para><para>... toliko... </para><para><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>A onda, danas:</para><para><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Posle ručka otfikarim po dva dobra komada (reč parče je deminutiv u ovom slučaju) čokoladne salamice i njegovu tacnu mu svečano položim na stomak, odmah ispred novina, a pod cvikerima. </para><para>- Šta ti je ovo? pita, zna da baš retko pravim kolače koji se samo muljaju po rukama, volim pečen pa to ti je! </para><para>- Salamica, odgovorim. Gleda me belo. Lepo čujem kako mu u glavi rade kuglageri i porede Sremsku i Budimsku sa Čokoladnom salamom!  </para><para>- Ćuti i jedi, dobro je. </para><para>Uzme prvi zalogaj i stane. Kaže:</para><para>- Ovo ti odlično. Hoću da kažem....kako ide ona reč... (ja se zagrcnula s mojim komadom, TO govori kod jede, aaaaaaaaa, koja reč, reci samo koja reč, strani film, ne, domaći, priroda i društvo, jok, aaaaaaaa) on nastavlja:</para><para>- Ovaj kolač je tako... sočan (jel on uopšte zna šta to znači?), nije ta reč već ona druga, onaaaa... trideset sekundi tišine ispunjenje lizanjem prstiju i dubokom koncentracijom... </para><para>- Kolač je KREMAST, ovaj kolač ti je baš KREMAST! Eto to je ta reč!</para><para><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>Ja ga gledam pogledom zahvalnog sitog buldoga.  Ljuuuuubav moja, prvi put mu je u životu ta reč zatrebala i verovatno ju je prvi put i izgovorio, šta ćete kad konektor ne može da bude kremast, ni beton ne može da bude kremast, ni ratkapne, ni pivo, ni orezivanje, ni ubodna testera, ni basket a ni fudbal, 'ajde pa se setite kad ste od svog voljenog bića čuli da je izgovorio tu reč. Teeeeeško, jel' da?</para>

Ona reč

Uskršnja jaja - šaranje pomoću voska

<para>Mnogo pre nego što sam krenula u školu tačno sam znala šta želim da budem kad porastem! Ne, ne, nisam želela da budem balerina, to je bilo tako ženskasto za nekog ko je o sebi govorio sve u muškom rodu, nisam želela da budem ni princeza, one se ljube s princem, fuj!, ni učiteljica, ni lekar, ni pilot, ni spiker-ka, ni samuraj... ništa od toga. Ja sam želela da budem prodavac na trafici! Oni imaju svoj mali svet okružen novinama, časopisima, knjigama, svakakvim zanimljivostima i najvažnije - oni sve to mogu da čitaju a još ih i plaćaju!</para><para> Kasnije sam u školi otkrila biblioteku, pa se moja želja promenila. Što bih ja maltretirala one što ne vraćaju Kroz pustinju i prašumu na vreme, već se stvaraju redovi i čeka se na knjigu samo zato što su oni lenji i sporo čitaju! A meni gori pod prstima da je prelistam još jednom, deseti put...</para><para> Pre par godina sam pročitala jedno zanimljivo istraživanja o tome koji su to najprijatniji mirisi na svetu. Dobro, prvo mesto svi možemo da pretpostavimo kome pripada: bebama. Tu su još i miris sveže pečenog hleba, miris trave posle kiše, i medju prvih deset mesta je i miris novih knjiga. Odahnem s olakšanjem, nisam poremećena, to viša sila upravlja mnome svaki put kad njuškam tek kupljenu knjigu.</para><para>Preskočiću jedno dve-tri decenije kada sam ostvarivala neke druge želje a ove prve ostale zatrpane nagomilanim glupostima. Danas? Danas gledam ženu koja sredjuje mali parkić ispred naše kancelarije. Ima jedno desetak kvadrata cveća. Dolazi jednom u mesec dana, okopa, oplevi, počupa, posadi, zalije, počisti, skine rukavice, ispravi ledja, pojede sendvič, ode... Beskrajno joj zavidim na njenom poslu. Ne razmišlja o kursu, parama na računu, neplaćenim računima, nenaplaćenim računim, pdv-u, ne budi se u sred noći zato što je sanjala da nije platila sudsku taksu, ne svadja se sa špediterima i carinom, ne govori sebi sto puta "to moraš sutra da uradiš, ne zaboravi, ne zaboravi, ne zaboravi...", ne sedi u kancelariji od  8 do 4, ne vrišti kad joj se zaglavi papir u štampaču, ona sadi cveće! Svaki dan! I nema pojma da joj zavidim. Znam ja vrlo dobro da ona ima milion drugih problema, znam ja da je pitam hoće li da se zamenimo, pristala bi bez razmišljanja, znam, i te kako dobro znam da radi "crnački" posao. Ali, danas želim da sadim cveće, ceo dan.</para><para>Svaki dan.</para><para>Do kraja života.</para>

Želja

za članak

<para>Na dnu njive ispod kuće, dole pored malinjaka, u samom ćošku, rastao je hrast. Kažu da je tu posadjen još tamo negde četrdesetih godina prošlog veka. Mirno rastao u svojoj samoći punih šezdesetak godina. Redovno radjao gomilu žireva i pravio ogromnu hladovinu nikom. I tako sve do pred kraj veka. Onda je jednostavno rešio da umre.</para><para>Sva sreća deda to na vreme primetio. Došao je samo jednog dana i rekao:  "Moramo iseći onaj hrast, počeo da truli kroz sredinu". </para><para>Sutradan se iskupe komšije, rodjaci i kumovi. Bilo bar njih desetak. Veliko je to drvo, treba se izboriti. Kum Živko stigao sa motornom testerom. Obilaze hrast sa svih strana, zagledaju, donose svakojake dijagnoze, s koje strane je bolje zaseći, gde će pasti, koliko kubika ima u njemu... I presudiše mu! Strovali se stablo, udariše grane o zemlju a oni svi nagrnuše sa sekirama da ih podsecaju... </para><para>Radoznala kakva jesam nisam ih dugo gledala iz kuće nego sam zapucala pravo do njih. Ima sigurno 150m od kuće do hrasta. Samo što stigoh kad mi kum Živko reče da skoknem do kuće i donesem metar. "Šta će vam sad metar? Samo stablo presecite na pola i to je to?" krenem da kukumačem, ko će sad da se vraća kući, traži metar pa ponovo nazad do njih... nije mi se mililo. </para><para>Oni se svi smeju, neko dobacuje: "Da ga ne skratimo previše pa posle da bude mali!" Ništa tu meni jasno nije, ja se i dalje borim da ne idem po taj metar! Oni se svi u glas smeju, deda i on sa njima. Tek u jednom trenutku kum uzviknu: "Ma šta će nam metar, dolazi Žikiću i lezi ovde!!!" Deda prilazi oborenom stablu, leže na zemlju pored njega, neko dobacuje "ne baksuziraj, ne prizivaj, daleko bilo, pu pu pu, pomeri se s mesta", kum odmerava odmah iznad njegove glave, smeh do suza, deda viče da puste još pola metra preko, za svaki slučaj, komšija dobacuje da ne brine, ima drveta dosta... Obeležiše oni stablo i konačno presekoše. Stigoše pivo i rakija, da se proslavi!</para><para>"Ne brini Žikiću, biće i za tebe i za babu!"</para><para>"Čega će biti?" pitam. </para><para>"Odela!"</para><para>"Kakvog odela, o čemu vi pričate?!"</para><para>"Evo pravimo odelo, ali ono večito, za babu i dedu!", mozak mi počinje ubrzano da radi... dakle ništa od dobrih hrastvih daski za stepenice, deda rešio da sebe i babu obezbedi za ONAJ dan! U Srba vam se najviše ceni hrastov sanduk, najduže traje... E deda, deda... </para><para>Popiše oni pivo i rakiju, odvukoše stablo do komšije na strugaru, posle par dana stigoše kući lepe, dugačke hrastove daske. Deda ih je pažljivo poredjao ispod krova od garaže, da se suše, vodeći računa da su ravno složene, da se ne iskrive vremenom. </para><para>Bogu hvala stajale su te daske preko dvadeset godina tako, i čekale ONAJ dan. I nisu ga dočekale. Pre par godina deda je ustanovio da ih je pojeo onaj crv. Slegnuo je ramenima, nasmejao se i rekao: Šta ćeš, ne možeš preko reda!</para><para>Da ovu priču ne shvatite pogrešno želim da napomenem da je u nekim seoskim krajevima običaj obezbediti za sebe sanduk još za života. Neko ga napravi onako po svojoj želji a neko samo pripremi gradju za njega. Neko uz sanduk pripremi i krst a još češće i spomenik pa onda mirno čeka sudnji dan, srećan što je taj trošak skinuo sa ledja dece. Kod nas je godinama ta dedina "gradja" bila predmet šala a naročito zbog činjenice da je mama žarko želela te hrastove stepenice! </para>

Kako je deda sebi napravio odelo

<para>u neogranicenim kolicinama ne mogu da skode, u manjoj kolicini samo izazivaju...</para>

Pihtije

<para>Al' stvarno, deda voleo mnogo slatkiše. Nije pravio pitanje šta ima, samo da ima... Valjda to ostalo od one posleratne nemaštine, ko je još tad smeo da kaže: volim pečenje, izem ti grašak! Ćuti i jedi. </para><para>Nego da se vratim na te slatkiše. Baba nije bila baš bog zna kakva kuvarica, a od slatkog znala da napravi odlično slatko i džem, pekmez od šljiva bez premca. Patišpanj od 8 jaja pečen u dubokoj šerpi, taške i seljačke mekike od ničeg s krupnim šećerom, šuplje krofne, vareniku i čaj zašećeren na sto jedan način, rekla bih da je to sve. A dedi se posrećilo tek kad je u kuću stigla snajka, moja mama, pa ona donela tako neke nove recepte, sve neki fini kolači i komplikovane torte s kilo oraha i pet filova... ta man'te molim vas! </para><para>Jel' se sećate one letnje kujne iz prethodne priče? Evo je opet u igri, ovaj put sve najvažnije dešava na onom prozoru sa zelenom platnenom roletnom. E na tom istom prozoru jednog lepog prolećnog dana zadesila se osrednja zelena šerpa. Nešto u šerpi se hladilo na blagoj promaji. Mama u kuhinji posluje, subota je, malo se pere, malo se posprema, pravi se kolač za nedelju, biće gostiju... A šerpa "ćuti" što bi rekao Milašin. </para><para>Nekako baš u to isto vreme pored otvorenog prozora sa zelenom šerpom prošao deda. Gvirnuo levo, gvirnuo desno, nigde nikog, gvirnuo u punu šerpu, opet levo pa desno al' na brzinu, pa navrnuo onu šerpu! Ispio on dobrih gladnih četiri-pet gutljaja pre nego što je shvatio da to što pije i nije bog zna šta... al' sad šta je tu je. Popio, pa pobegao. </para><para>Preskočiću deo kad je mama ustanovila da je šerpa depresivno poluprazna zarad kraja ove priče a i on je blizu: posle večere svi zajedno tako gledamo onaj isti crno-beli lampaš pokriven taze uštirkanom šustiklom, mama seče kolač da se zasladimo, kad deda prekide tišinu:</para><para>"Snajka, onaj fil ti danas i nije bio nešto, ja probao ono skroz neslatko, jesil' to zasladila sad?" </para><para>Svi ga pogledasmo, mama otvorenih usta punih pet sekundi a onda joj je negde iz dubine izletelo: </para><para>"Crni Živorade, pa ti popio štirku! Ja skuvala i ostavila da se prohladi da uštirkam krpe i stolnjake, kad posle vidim pola nema! Još se čitav dan pitam šta se desilo..."</para><para>Tako je deda na teži način naučio da nije fil sve što je u zelenoj šerpi na prozoru. </para>

Deda je voleo slatko

Deda je voleo slatko - za članak

<para>Tamo negde početkom devedesetih postojala je jedna radio stanica koja se zvala radio Pingvin i postojala je jedna radio emisija koja se zvala "Oblak u bermudama", voditelj Darko Kocjan. Upravo tu su prvi put bili objavljeni neki od najboljih grafita a i neke od nezaboravnih kratkih priča. Sećam se da sam ovu priču snimila na kasetu (imam ih još uvek punu kutiju!) a nedavno sam je našla i zapisanu.</para><para>
 <emphasis>"Poslednji kineski car poželi da ima najlepšu sliku na svetu i zato naredi svojim ljudima da pozovu najboljeg slikara na svetu. Kada je umetnik došao car mu objasni svoju želju. Slikar je radio godinama i kada je završio svoje delo, pozove cara. Vladar je pogledao platno, a na njemu divan pejzaž: jezero, na obali čamac, u daljini obronci planina... Pohvali slikarevo delo ali mu zameri da se ni po čemu ne vidi da je to najlepša slika na svetu. Umetnik na to samo sleže ramenima, udje i čamac na slici i otplovi..."</emphasis>
</para><para>



</para><para>Sve ovo otkucam i za svaki slučaj prve dve-tri rečenice ubacim u pretraživač, tek da vidim da li negde piše čija je ovo kratka priča. Otvori mi se sajt RB 202, ta prva rečenica, tekst da emisija Oblak u bermudama slavi 25 godina, datum 06,12,2016. Slučajnost ili ...? Kako god, čestitam 25 godina upornosti! </para><para>PS. Ipak sam se malo naježila... </para><para>PS. Iz te emisije je i najbolji grafit na temu muško-ženskih odnosa ikad, al' ga pišem samo u pp, eto toliko je bezobrazan! </para>

"Oblak u bermudama"

Kratka priča

<para>aždaje čuvajte se, stižemo! </para>

Ser Žile i mua

<para>
 
 <emphasis>Horor priča</emphasis>
 
</para><para><emphasis><pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/></emphasis>Leto kasnih sedamdesetih, '77.  ili '78. Vrućina, nova kuća na pola gotova, mi svi u onoj staroj zvanoj "letnja kujna", čukunbaba, prababa, pradeda, deda i baba i jednoj sobi, tata, mama, brat i ja u drugoj, izmedju nas kupatilo, kuhinja je bila to leto u garaži, zgodno zbog majstora.</para><para>Nedelja je. Nikad se u našoj kući nije radilo nedeljom. Popodne sparno, na sobi navučene zelene platnene roletne preko širom otvorenih prozora, na vratima na slaboj promaji leprša firanga. U sobi žene iz komšiluka, strinke i tetke na popodnevnoj kafici, zablenute u crno beli televizor. Kafe stale na pola puta do usta, nigde ni jedne reči, pucketava tišina... zuji samo stabilizator od tv-a. Na programu ovog divnog letnjeg popodneva film "Muzej voštanih figura". Horor, crno-beli čak i na televizoru u boji, a duplo crno-beli na lampašu. I baš u tom trenutku kad su sve tetke i strinke bez daha zablenute u ekran, i baš u onom trenutku kad se jedna od voštanih figura pomeri a tamno-siva krv na crno-belom ekranu počne iznenada da lipti na sve strane, onda kad srce od straha samo što ne stane, kad kao ludo lupa ne u grudima, već gore visoko, pod grlom, e baš u tom trenutku, TOM TRENUTKU (!), moj tata pesnicom zalupa iz sve snage na labav drveni prozor!</para><para>A taj trenutak kad su kafe poispadale, noge poskočile, suknje i marame zalepršale, kad su strinke i tetke uz silnu ciku i vrisku poskakale sa stolica i kreveta, i to njihovo bezočno genetski usadjeno psovanje sveg po spisku, ostade za vjek i vjekov u mom sećanju. Imala sam tad nekih 4-5 godina.</para><para>
 
 <emphasis>
 <pio:linebreak xmlns:pio="https://web.burza.hr/xmlns/podravkaio/embed"/>
 </emphasis>
 
</para>

Ukradeno od zaborava u novembru 2016.

<para>Prvo i osnovno pravilo svih taze majki: kad bebe spavaju, spava i mama. Beti se ovih dana baš i nije naspavala, čak je i ovde bila budna na jedno oko. </para>

VT 62, sl. 2

<para>Moja draga Beti i bebe, obećala sam joj da su ovo poslednji drekavci i da posle njih ide u penziju! Koliko god da su slatki, toliko mi se kosa na glavi diže od onog trenutka kad prohodaju i kad krenu da istražuju po kući, piške i kake na sve strane, grizu uglavnom samo ono što ne treba i uvek samo moje papuče i cipele, i laju non stop i gladni su 24 sata dnevno jer je njima 1 sat bez hrane kao 7 psećih, i tako u nedogled... a onda ih pogledaš u one okice i srce ti puuuuno... </para>

IMG_20210622_132714.jpg

FB_IMG_16243757122868878.jpg

Avatar

One sitnice...

Udrobljeno mleko

avatar

Marmelada od paradajza

Avanzovanje

Avanzovanje

Kolekcija

Helou!

Ona reč

Uskršnja jaja - šaranje pomoću voska

Želja

za članak

Kako je deda sebi napravio odelo

za članak

Pihtije

Deda je voleo slatko

Deda je voleo slatko - za članak

"Oblak u bermudama"

Kratka priča

Ser Žile i mua

Ukradeno od zaborava u novembru 2016.

za članak

VT 62, sl. 2

VT 62 sl. 1

Avatar - summer edition

Smiraj

Težina pripreme

Grupa jela

Način pripreme