Prica o jednom cool prijateljstvu i putu u Herceg Novi.
Tokom mog godisnjeg u Crnoj Gori u Herceg Novi sam isla da se nadjem s prijateljicom. Ljilju sam upoznala na jednom forumu o djetama i mrsavljenju ovde na Coolki. Nakon sto sam joj u februaru 2012 poslala poruku za rodjendan pocele smo se dopisivati u privatnim porukama.
S nekim osobama jednostavno kliknes iz prve pa samo tako nas dve vrlo brzo jedna drugoj pisale o svemu i svacemu. Redovno smo jedna drugoj slale slike. Stalno smo imale nove teme i obadve smo uzivale u tom dopisivanju. Nekad smo pisale cele "romane", a nekad samo kratke porukice u stilu "Samo da ti mahnem, cim ugrabim vremena pisat cu ti". 🙂
Kad je Ljilja pre skoro 4 godine iz Bosne preselila u Australiju nastavile smo se dopisivati. S vremenom smo presle na emailove. Nisam mislila da ima sanse da se ikad sretnemo uzivo. I onda smo pred sam godisnji dok je svaka pisala o svojim planovima shvatile da nam se poklapa samo jedan dan u Crnoj Gori. 🙂 Posto je ona celu noc morala putovati autobusom da dodje kod familije u Herceg Novom bilo bi joj prenaporno da odmah isto jutro produzi za Sutomore. Obecala sam joj da cu ja doci da se vidimo. Bila sam svesna da ce mozda proci godine da se opet ukaze takva prilika. Nakon sto sam iz Engleske da bi dosla do Sutomora u Crnoj Gori prosla verovatno vise od 2500 km, manje od 100 km puta mi se cinilo kao sitnica. 😉
Nagovorila sam kcerku da zajedno idemo autobusom.
"Sveti Stefan" sam ovaj put uslikala s prednje strane iz autobusa.
Iz autobusa sam tokodjer uslikala jednu slicicu u Kotoru.
Pokusavala sam da uslikam prekrasni Kotorski zaliv no posto je vozac vozio kao da je ukrao autobus nijedna slika mi nije uspela.
Zbog velike guzve autobus je kasnio dobrih 40 minuta. Cim smo ugledale jedna drugu, Ljilja i ja smo pozurile i zagrlile se. Fin je taj osecaj kad nekog napokon vidis uzivo! 🙂 Napokon smo nakon 7.5 godina dopisivanja popile zajednicku kaficu.
Prosetale smo do Igala.
Otisle smo na rucak u jednu konobu u Igalu i tamo sam prvi put probala "Leskovacku muckalicu".
Setale smo, pricale i nabrzake je proslo par sati. Posto je Ljilja imala neke druge obaveze i morala je otici, moja Sara i ja smo odlucile da jos malo razgledamo Herceg Novi.
Herceg Novi se nalazi se na atraktivnom geografskom prostoru izmedju najvise planine dinarskog masiva, Orjena (1.895 m) i ulaza u jedan od najlepsih zaliva sveta, Boku Kotorsku. Poznat je kao grad stepenica ili skalina. Poznat je i kao "grad sunca" zbog velikog broja suncanih dana u godini. Takodjer je poznat po manifestaciji "Dani mimoze" koja se odrzava svake godine u februaru.
Uz samo more, spajajuci Igalo i Meljine, smestilo se setaliste "Pet Danica", dugo 6 km. Ime nosi po 5 skojevki koje su poginule u II svetskom ratu, a sve su se zvale - Danica. Ovo setaliste zovu i "staza zdravlja". Uz setaliste se nalazi mnostvo restorana, hotela, kafica....
O prekrasnom "Starom gradu" pisat cu u posebnom putopisu.
Nakon sto smo presle stotine i stotine stepenica i obisle "Stari grad" odlucile smo da polako krenemo prema autobusnoj stanici. U onom uzbudjenju sto sam videla prijateljicu potpuno sam zaboravila da prvo svratim na autobusnu stanicu i raspitam se kad ima autobus za nazad. Oslonila sam se na online informacije. Samo sam zakolutala ocima kad sam cula da vise nemamo direktni autobus. Zapravo jedini direktni autobus se vracao nekih 2 sata nakon naseg dolaska, a onda bi stvarno bile knap s vremenom.
Posto se Budva nalazi otprilike na sredini puta, kupila sam karte prema tom gradu. Opet guzva! Aplikacija na telefonu pokazuje da se vozimo 7 km na sat. I najednom se bus pokvario, a mi u brdima! Cekamo da dodje drugi bus da nas prebaci do Budve. Kcerka pocinje panicariti "Sta ako nema bus prema Sutomoru?" Salim se s njom da cemo onda ici brodom. Videla sam reklamu da brodic iz Budve u ponoc vozi nazad putnike koji su isli u nocni zivot u Budvi. Ne panicarim, verujem da bi prijatelj dosao po nas.
Otegla se nasa voznja do Budve i laknulo mi je kad sam kupila karte prema Sutomoru. Opet cekanje, opet bus kasni, opet guzva... 🙄 Vratile se u apartman navece u pola 10, a krenule smo u 8 ujutro. Sutradan smo obadve imale upale misica od onih silnih stepenica.
Posto sam u Herceg Novom bila pre 20 i kusur godina bilo mi je zanimljivo ponovo doci. Bilo bi mi krivo da sam propustila priliku da se vidim s prijateljicom. Provela sam kvalitetno vreme sa svojom kcerkom, smejale smo se, salile, puno tog videle i obisle. Sve u svemu imale smo "dan za pamcenje". 🙂
Vise o ovom gradu i njegovoj okolini procitajte u ovom zanimljvom clanku.
:(Još nema komentara