Zena zeni

Bezbroj puta se svakoj zeni desi situacija u kojoj pred izlazak nema sta da obuce. Pocnu ocajavanja, preturanja po ormaru, prebiranja i na kraju se uvek dodje do shvatanja da nema nista da se obuce ili do spoznaje da mozda i ima nesto ali ne moze da se uklopi. Uvek, skoro uvek, zafali neki detalj kao delic slagalice. Da li su u pitanju cipele ili nakit ili pak torba – to nije bitno ali bitno je da se jedan detalj skoro uvek ne uklopi ili ako bas mora to nekako traljavo ide i ruzno ispadne. I tako u kozi zene i pod velom zenskim briga i problema dodjoh i ja u slicnu situaciju bezbroj puta ali jednom me je sve to nekako malo vise dotaklo. I tako…

Jednog lepog majskog dana dodjem ja do jedne moje prijateljice da popijem kafu. Sedeci i ispijajuci kafu pocesmo neobavezno cavrljanje o svakodnevnim stvarima i temama. Kako je razgovor tekao a kafa polako ispijala, na pod pade jedan cajni keksic. Ona pruzi ruku da ga dohvati sa poda a na ruci zasvetluca nov, prelep casio sat. Pomislih da bi i ja volela da imam jedan takav ali ne rekoh nista. Uz moju finansijsku situaciju to bi malo teze islo. Polako shvatih da je to poklon. Poklon od muza. Zaista lep. I vredan poklon. Ja ,licno, sat nikad dosad nisam dobila. Bilo je drugih poklona, priznajem. Za sat se nisam jos ni izjasnila a na tudjoj ruci je izgledao velelepno.

I tako zivot podje svojim uobicajenim tokom do jednog odlaska u soping sa njom. Zavrsih poslove po kuci, planiranih obaveza nisam imala tako da se spremih i nas dve podjosmo. Sunce je bilo nesnosno pa je ona bila primorana da izvadi najnoviji model Givenchy naocara za sunce. Divne su. Nisu bas moj stil ali njoj prelepo stoje. Meni mozda i ne bi jer imamo razlicit oblik glave, razlicitu frizuru i boju kose. Svakako njoj su savrseno stajale. Udelih joj kompliment a ona se zahvali. Opet poklon od muza. Svaka cast tako pazljivom muzu. Zna isto tako da kupi lep poklon kao i da iznenadi i usreci svoju izabranicu. Sve to nakon toliko godina braka, pored dece i ostalih obaveza kad otprilike, kazu, odnosi zahlade a muz i zena se udalje. Svaka cast…za odnos i brak. Nakon tog susreta primetih da pocinjem da se osecam drugacije. Kradimice pocinjem da se uporedjujem sa njom. Pocinjem da uporedjujem odnose, zivote kao i moje i njene poklone. Sve bi to mozda i uzelo maha da ne dobismo obe poziv na veceru. Sa nasim jacim polovinama. Nije bas da sam poziv jedva docekala ali sam rekla da cu poci i ostati sve dok mi ne dosadi. Od drustva i atmosfere zavisice i duzina mog boravka na veceri.

Tog dana, dana zakazane vecere nista neobicno se nije dogadjalo. Ta vecera mi nije znacila nista pa nisam ni razmisljala sta obuci, obuti, kako se nasminkati idr. Docice ljudi koje znam a i oni koje nikad nisam videla u zivotu. Ali to nije ni bitno. Imala sam neku vrstu obaveze da se pojavim i htela sam da ostanem dosledna svom obecanju da cu doci. Svratila sam posle dorucka do moje prijateljice ali ona nije bila tu. Posla je na manikir i pedikir. Sacekala sam je jer se nije dugo zadrzala, i taman htedoh da progovorim nekoliko reci sa njom kad shvatih da zuri i da se sprema ponovo da izadje. Ide kod frizera. Shvatih da ce potrajati i ja odlucih da podjem kuci. Jos malo pa treba da se spremam jer smo morali makar pola sata, sat ranije da budemo spremni. Otvorivsi ormar shvatih da nemam sta da obucem. Ne panicim, ne histerisem ali nemam sta ni da obujem. Blagi uzas. Usled dugogodisnjeg studiranja i takoreci “neizlazenja” iz kuce u grad sve mi je bilo na prvom mestu osim mog oblacenja i garderobera.Na dugim i iscrpnim predavanjima najudobnije sam se osecala u farmerkama i patikama. Doduse patike sam imala svih modela i boja. Celo vreme mojih studija sam spajala polu elegantne i polu sportske stvari. Sad kad su moje studije zavrsene shvatih da je nesto tokom tih silnih godina trpelo a to je bio moj garderober. U nedostatku resenja bila sam na ivici suza. “Sta da radim, kako da se pojavim ovakva kad je ona od jutros sredjivala nokte, frizuru a nakon svega toga isla na sminkanje”, mislila sam. “Kako ja da se pojavim, tacnije receno u cemu ja da se pojavim?” Nikada do tada mi garderoba nije predstavljala problem. Vazno mi je bilo da je bila cista i ispeglana. I naravno udobna. Sela sam na krevet i shvatila da sat, dva pre zakazane i obavezne vecere ja nemam sta da obucem. Ni da obujem. Skrhana od nemoci sedela sam ne zeleci ni da pokusam da smislim neko alternativno resenje. Nakon nekog vremena duzeg ili kraceg ne znam ni sama sinula mi je misao. Glas razuma se probudio i odjekivao kao eho u mojoj glavi. “Nije bitno sta si obukla, bitno je sta nosis u sebi. Ako taj neko tamo primeti tvoju garderobu i po njoj oceni tebe onda nije ni vredan tvoje paznje i vremena.” I tako uljuljkana svojim mislima obukoh pantalone i kosuljicu. Obukoh patike, nasminkah se i podjosmo do nasih prijatelja da ih pokupimo. Stigavsi mnogo ranije resismo da sacekamo da se spreme. Znajuci moju prijateljicu dobro sam znala da ce se spremiti u poslednji cas ili ce cak i kasniti. I tako smo mi cekali, cekali, cekali dok najzad nismo saznali da ona uopste nece ici. On hoce a ona ne. “Pa sta je sad bilo za ime Boga”, pomislih. Ostadoh uskracena za odgovor i odosmo nas troje da pokupimo ostale i produzimo. Kako je vecera odmicala pristizali su detalji i informacije. Bolesna je….ne moze da ustane iz kreveta…htela je novu haljinu….nove cipele….kaput…..i tako se niz nastavljao i nastavljao u nedogled.

Vecera je polako odmicala, nova poznanstva su se sklopila a nove uspomene i fotografije su se napravile…. Nakratko sam izasla na terasu restorana. Hladan vetar je pirkao dok je tisina preovladavala. Sela sam na jednu od mnogobrojnih praznih klupa i posmatrala kroz staklena vrata figure kako se njisu u ritmu muzike. Nasmejana lica, mladost, lepota, igra i muzika. Sve je bilo tu. Prisutno. Pomislih kako je zivot ironican. Postoje ljudi kojima sitnice zivot znace… Tako ploveci mislima shvatih da sam zadovoljna. Zadovoljna sobom. U neku ruku mozda i zrela. Shvatih da nije sve onako kako se nama cini i da nije svacija sreca veca od nase.

Nakon te veceri dani su prolazili nalik jedan drugom do dana kada sam posla da kupim cipele na stiklu. Kao malo dete sam isprobavala par po par sve dok nisam naisla na one koje mi se svidjaju. U tren oka su bile spakovane i stavljene u kesu. Na izlazu iz radnje, ruku pod ruku sa mojom jacom polovinom, osetih srecu i zadovoljstvo. Dan je bio vedar a nas dvoje smo se svako sa svojim mislima uputili kuci gde cu ja cim stignem isprobavati nove cipele sa svim mogucim odevnim predmetima.