Da li ste znali da je jedina " neprekinuta tradicija " u našem narodu slavljenje slave? Iako se mnogo što šta promenilo u načinu slavljenja i obeležavanja dana koji je posvećen svecu - zaštitniku ognjišta.
Još u pagansko doba Srbi su poštovali ne samo Peruna, vrhunskog boga koji je štiti čitav narod, već je i svaka kuća imala zaštitnika svog ofnjišta. Ne želeći da potpuno prekine vezu sa mnogobožakom religijom koju su ispovedali Srbi u davna vremena, Sveti Sava je uradio nešto vrlo korisno za naš narod i za to doba, vrlo inovativno. On je naime, sve te nekadašnje bogove u koje su verovali Srbi kada su bili mnogobošci praktično zamenio svetiteljima Srpske Pravoslavne Crkve. Na taj način su Srbi opet mogli da proslavljaju dan posvećen svecu, koga smatraju zaštitnikom svoga doma.
Inače, od svih pravoslavnih hrišćana jedino pripadnici našeg naroda proslavljaju krsnu slavu. Ako pitate stare ljude po selima šta predstavlja krsna slava, reći će vam da je to najvažniji dan u godini za jednu porodicu. Mada je mnogima prva asocijacija na slavu slavska trpeza, činjenica je da su glavna obeležja slave: slavski kolač, živo, vino i slavska sveća. Jedino bez toga ne može da se proslavlja slava, a slavska trpeza je samo dodatak kako bi se ulepšala ova svečanost.
Ono što je posebno zanimljivo kada je krsna slava u pitanju jeste prenošenje slave sa oca na sina. Često možemo čuti da mlađi ljudi vele da nisu počeli da slave svoju slavu, jer im je otac još uvek živ i on slavi. Međutim, kao i za mnoge druge stvari u srpskoj narodnoj tradiciji postoji običaj vezan i za prenošenje slave. Kako se veruje, čim sin zasnuje svoju porodicu i ode da živi u svojoj kući odvojeno od svojih roditelja, trebalo bi da počne da proslavlja krsnu slavu u svom novom domu.
Nekoliko dana pre slave počinje njena priprema, u domu se oseća svečarska, pozitivna atmosfera, a domaćice čine sve što je u njihovoj moći da slavska trpeza bude što bogatija i lepša. Da budem iskrena, za mene je jedina prava slava, koja me seća na moje detinjstvo posna slava. Svaka druga me podseća na običan ručak, bez one posebne slavske atmosfere. Verujem da je za ovo zaslužno sećanje na moje detinjstvo i proslavljanje slave u domu moga dede, koji je proslavljao Svetog Nikolu. Iako su mnoji ljudi premrsili u ratno vreme, to jest počeli da slave Svetog Nikolu mrsno, moj deda i njegovi roditelji srećom to nisu učinili i kako mi je pričao, cedili su u to doba ulje od oraha samo da bi pripremili kolač za slavu.
Tako su ljudi činili nekada, kada se itekako vodilo računa da se svetac zaštitnik ne uvredi, te se sa posebnom pažnjom pripremala slavska trpeza, bez nekih novotarija. Za posnu slavu je bila obavezna naravno riblja čorba, zatim posna sarma i posni pasulj prebranac, pa na kraju naravno riba sa krompir salatom. A nedugo po završetku ručka, domaćice su sa ponosom iznosile brojne posne sitne kolače.
Kao što rekoh, danas se mnogo šta izmenilo, pa i sam način proslava, ali jedno je sigurno: i danas domaćice, kao nekada njihove mame, bake i prabake vode računa o slavskoj trpezi.
:(Još nema komentara