U proleće

Proleće je dolazilo ovako: ja bih se spremila za školu, obukla svoju škotsku suknju koja je bila prilično iznad kolena i sa ogromnom zihernadlom i svoje crvene dokolenice i najomiljenije teget koledžice. Užurbano bih špricala Charlie, grabila torbu i izletala iz kuće i radovala se kada je školskim hodnicima zamnom išao glas – eno je Sneška u dokolenicama, stiglo je proleće! Jer ja sam od svih svojih drugarica uvek prva imala bose noge, kratku suknju i štrikanu jaknicu do struka. I uživala u trenutku kada me upitaju: Zar ti nije hladno? - i kada sam odvažno mogla da odgovaram: Ma kakvi, pa proleće je! I nije mi bilo hladno. Grejao me je taj stidljivi zračak prolećnog sunca, a grejalo me je i moje razdragano srce jer sam tada maštarila kako će se baš tog i tog proleća neko izuzetan zaljubiti u mene i onda posvećivala sate i sate razmišljanju o tom imaginarnom momku, tom urbanom princu koji tek što nije prošao mojom ulicom... I kad mi je drugarica rekla da neki Milan iz II4 želi da me pozove u bioskop... Milan? Šta on radi u mom proleću? Ja čekam onog nekog posebnog koji samo što nije naišao... Ma ja sam oduvek imala ta neka tajanstvena i velika očekivanja od proleća. Sve moje drugarice vodile su dnevnik. Samo sam ja vodila pet dnevnika, jer mi se ni jedan nije činio dovoljno dobrim pa bih ga uvek nanovo započinjala, cepala, menjala, kupovala novu svesku, lepila slike i fotografije i odlepljivala ih, kupovala na kiosku šarene koverte sa romantičnim dezenima koji su se prodavali na komad i stavljala ih u listove najnovijeg dnevnika, kao nešto posebno, nešto u čemu ću čuvati ono što tek treba da se dogodi pa da postane uspomena... I tako...

A juče mi se uvuklo proleće a da ga nisam ni čula ni videla. Jest' beše sunčan dan i prilično topao, iako, da budem iskrena, teško da bih se odvažila da prošetam u dokolenicama, možda ako bih ih navukla preko hulahopki... Elem, uvuče se proleće pored mene ne pogledavši me! Pa dobro, ne baš da me nije ni pogledalo, zavirilo je kroz prozor tek da me obavesti da su mi prozori muzgavi i zreli za pranje a štokovi prašnjavi i da bih zapravo morala da uradim jednu poštenu generalku u svom stanu! Udarilo onim zrakom po sred sobe tako da se vidi svaka mrlja, fleka i trunka! Na stolu mi je ostalo toaletno ogledalo od petka. Uzmem ga. Bog'te...bog'te... ovo proleće nije normalno! Vidi koliko bora! Vidi kako su se otegli podočnjaci ko da sam panda! - Mico? -čuje se njegov glas - s kim pričaš? - Sama, onako... brojim nešto... On izlazi iz kupatila, sveže obrijan, miriše na Niveu, grli me i kaže tiho, nežno – Mico, kako si mi lepa ovako suncem obasjana, oči ti se zelene posebno. Pogledam ga. On to zaista i misli. Još koji dan - nastavlja on – pa će i onaj naš prodavac lala da se pojavi. Pa da mi budeš zadovoljna! Osmehnem se, a srce mi zatreperi skoro kao onda kada sam navlačila dokolenice u prolećnoj euforiji i prosipala Charlie na kosu... - Hoćeš li da prošetamo pored reke? -Mmm? Pored reke? Pa da, hoću, što da ne, hajdemo! Hvatam torbu užurbano, kao da bi ta trenutna čarolija mogla da iščezne. Ne treba mi parfem, idemo na obalu, obala ima svoj miris.  Vrbe pupe. - Znaš, rekoh, sutra ću da ti umesim mladenčiće. Sad se on osmehuje. Šetamo dalje i ne govorimo mnogo. Zamišljam već kako se kućom širi miris kiselog testa i mlakog meda, kako se meša sa mirisom belog zumbula... Bože, kako sam srećna u proleće!