Ostrog

Danas je veliki praznik u manastiru Ostrog, a moje misli su sa mnogobrojnim hodočasnicima, vernicima i posetiocima ove velike svetinje u kojoj počiva sveti Vasilije Ostroški. O manastiru je puno rečeno i pisano, ukratko ima podataka i na Vikipediji, a o svetom Vasiliju kruže predanja puna poštovanja, vere i duboke odanosti.

Posle puno priča koje sam čula od onih koji su bili u manastiru i mojih zaricanja da ću manastir posetiti, rečeno mi je da se ne govori "ići ću", već se jednostavno ode. Bila sam tri puta, a svaki put je bilo drugačije i neponovljivo iskustvo. Inače nisam neki preterani vernik, ali me neka sila magnetski vukla da odem "gore", a to me drži i dan danas.

Prvi put sam otišla pre 8 godina. Pošla sam sa mužem na letovanje u Petrovac, rešili smo da putujemo preko Višegrada, Trebinja, Nikšića i da na putu za more posetimo manastir Ostrog. Imali smo samo površna uputstva i informacije ge se nalazi i kako da stignemo do njega. Kroz Nikšić smo prošli u sumrak, a bio je potpuni mrak kad smo stigli u podnožje velikog uspona na čijem se kraju nalazio naš cilj. Do tada nismo znali da je manastir u stvari uklesan u liticu i da se do njega stiže uskim putem gde se na smenu odvija saobraćaj, jer se automobili mogu mimoići samo na mestima gde su mala proširenja, a za autobuse postoji raspored kada mogu da voze uzbrdo, odnosno nizbrdo.

Iz podnožja smo videli osvetljen manastir gore visoko prema nebu, kao da je okačen i visi,  bliži Mesecu nego zemlji, a iznad njega na vrhu stene svetleći krst. Započeli smo vožnju uzbrdo. Po mraku nismo videli ništa, sem prašnjavog puta osvetljenog julskom mesečinom, a mi smo se penjali i penjali serpentinama. Zoki je teško motao volan, ređale su se oštre krivine, skoro sve pod uglom od 180°. Posle nešto više od pola sata stigli smo do donjeg manastira, gde je samo nekoliko sijalica pokazivalo da su tu smešteni crkva sv. Vavedenja i konaci. Nastavili smo penjanje još užim putem prema manastiru. Kroz granje se naziralo veličanstveno zdanje uklesano u liticu, belo i mistično.

Stižemo na plato ispred gornjeg manastira, gde većina vernika i posetioca već spava, neki su smešteni u konaku, neki leže na dušecima na popločanom platou ispred. Nude i nama dušeke i ćebad, šapatom nas obaveštavaju da je 22 časa ovde duboka noć. Umorni smo, pa odlučujemo da prespavamo u autu.

Zora. Cvrkut ptica. Ukočena izlazim iz auta i sa zaprepašćenjem preko kamene ograde vidim duboko dole put na kome idu tačkice od auta, strmu provaliju uz koju smo se popeli, a da je nismo bili svesni. Osećaj je kao da sam na nebu. Šest je sati, zvone zvona, monasi otvaraju crkvu sv. Krsta u kojoj su mošti svetog Vasilija Ostroškog, počinje služba. Sve vreme se osećam kao da sam se vratila kod svojih najbližih. Muž me prati, ne govorimo, reči smetaju. Uzbuđena ulazim u crkvu u pećini, nisko je, pognuto se ide, mirišu voštanice, čuje se bruj molitve, a ja prilazim moštima da ih celivam. Opet osećaj bliskosti, pripadnosti, prepoznavanje nečeg što rečima ne mogu da iskažem. Kao u transu prilazim moštima čudotvorca, primam blagoslov, ostavljam napisane molitve, prolazim... Iza mene tiho se kreće kolona vernika. Izlazim iz crkvice, penjem se uz stepenice do vidikovca i čudotvorne loze koja raste iz kamena. Ošamućena sam doživljajem, oči mi se mute od suza...

Sledi povratak u stvarnost, među ljude, kupovina suvenira, skroz zemaljske stvari. Sunce je odskočilo, manastir blješti u svojoj belini, pristižu novi posetioci i sve je jači žamor. Nestaje onaj spokoj koji nas je cele noći obavijao. Vreme je da se ode. Tek sad svesni opasnosti  strmog i krivudavog puta, vozeći sve vreme na ivici provalije vraćamo se oprezno u onaj paralelni, svakodnevni život, iz koga smo bili isključeni preko noći. A nestvarna noć počinje da liči na san.

U manastir sam se vraćala još dva puta. Oba puta sam noćila u konacima donjeg manastira. Jednom u sobi iskušenice koja skuplja lekovite trave, pa sam cele noći sanjala uživajući u mirisu suvih biljčica. Drugi put u sobi prepunoj zbunjene dečice koja su se prvi put našla u manastirskom okruženju i kojoj je moje prisustvo ulivalo sigurnost. Tom prilikom je poseban utisak na mene ostavila reakcija moje bliske prijateljice koja je čitajući natpis u crkvi briznula u plač... Isti tekst spontano je napisala u molitvi koju je na papiriću petnaestak minuta ranije ostavila kraj moštiju čudotvorca.

Posle druge posete manastiru, kao gost Muzičke škole u Nevesinju, na poklon sam dobila ikonu sv. Vasilija Ostroškog, što sam shvatila kao znak da nešto treba da učinim. Od tada ovog sveca slavim kao svog zaštitnika, mesim slavski kolač, pravim žito koje prelivam vinom, palim tamjan i sveću i obraćam mu se molitvom... 

Inače, sasvim slučajno (ili ne?) moje crkveno venčanje je bilo 12. maja, na dan svetog Vasilija Ostroškog.

Slika svetog Vasilija Ostroškog je sa sajta SPC

http://www.spc.rs/sr/dani_svetog_vasilija_ostroskog_%E2%80%93_niksic_412_maj_2008

Napomena: pre dve godine 48 komentara je ostavljeno ispod ovog članka. Sve sam ih kopirala i sačuvala. Zahvaljujem.