Shvativši da mi je foto-aparat otkazao poslušnost, u nameri da objavim neke recepte sa slikom, krenuh da kopam po starim fotografijama, prošlogodišnjim, kada sam fotkala pripremljenu hranu, a nisam stigla da pišem recepte. I tako, iz foldera u folder, pronađoh neke slike i dođoh na ideju da napišem ovaj tekst. A vi pročitajte, pa kako vam volja, nasmejte se, osudite, pronađite se... Ništa ne zameram :)
Radi se o tome, da gledajući te fotografije shvatih kako ja nemam niti jednu normalnu fotografiju dečijih rođendanskih torti, za koje sam se, moram da priznam, svojski trudila svih ovih godina.
Vidite, kod nas u provinciji vlada moda da se dečiji rođendani slave u igraonicama, sa kupovnim tortama, koje izgledaju kao fantazija 😍, i kupovnim posluženjem za goste. Mame dođu obučene po poslednjoj modi, sveže isfrizirane, našminkane, smirene, i usresređene na debatu koju vode ostale majke.
E, vidite, kod mene je sve, samo nije to. Ja na rođendane svoje dece odlazim kao pokisla kokoška, sa poluvlažnom kosom, tek prosušenom fenom. Garderoba opeglana na brzinu, uvek uštinuta na nekom ćošku. Torta završena, knap, u zadnji tren. Posluženje se još puši. Naravno, muž me požuruje, deca jurcaju po kući kao mušice bez glave, od sreće, jer ih očekuju drugari. Ja se vraćam po dvadeset puta da proverim da li sam sve ponela. Obavezno moja mama istrči do auta koji kreće, da mi doda nešto što nisam ponela (svećice, npr). I naravno, kasnimo na žurku koju sami organizujemo.😵
Svega toga možda ne bi bilo, ne da sam bolje organizovana, već da nisam toliko zagrižena da ispunjavam rođendanske želje-tematske rođendane, pravim torte kakve zažele da imaju, da imam drugačije radno vreme na poslu, i da su nam rođendani malo razuđeni, a nisu. Imam tu čast,
da sam starije dvoje dece rodila u maju, sa razmakom od dva dana i razlikom od pet godina. Dakle, rođendane slavimo u jednom danu, da prebrinemo, kako moj muž zna da kaže 😵Pravim dve torte za igraonicu, i dve za kod kuće kad dođe familija. Ako me statistika ne vara, 2 termina od po 2 sata , ukupno 4 ukrašene torte, kilogrami peciva i ostalih đakonija, 30-ak školaraca kod ćerke na rođendanu, isto toliko mališana kod sina, plus roditelji i prijatelji koji ostanu da pripaze svoju decu, pa familija kod kuće, jednako je mojoj agoniji. Nije mi namera da se žalim ili hvalim, ili osuđujem one gorepomenute majke koje dođu ful spremne na rođendan, već da vam prenesem celu sliku iz mog ugla, iskreno, bez uvijanja.
I tako, dođemo mi, a neko od gostiju nas obavezno čeka kod ulaznih vrata igraonice. Ja se odmah hvatam da poslužim goste, laktajući se sa zbunjenim hostesama 😧. Prorade mi živci u sekundi, u nameri da sve ispadne kako valja. Sa svakim da proćaskam, da intervenišem ako se stvar sa decom otela kontroli, da pitam ko će šta da pije (opet me hostese gledaju belo 😨), da se latim fotoaparata, krenem da škljocam, hvatam situacije, kadrove… Dođe vreme da se duvaju svećice, prepustim suprugu foto-aparat, a on slika nešto levo, nikad tortu, odsekao noge, glave… 😤
I nakon cele te moje agonije, dobijem komentar: “Ženo luda, ti se i dalje mlatiš sa ukrašavanjem torti i mesiš umesto da kupiš ko čovek”. A opet, neprocenjiv kad vidiš da se sve pojelo i kad čuješ da ti hostese kažu da nisu videle da se više torte pojelo nego na našim rođendanima. I nije da se žalim ili hvalim da sam neka domaćica, ili da hoću da kažem da nikad neću kupiti gotovu tortu (nikad ne reci nikad!), a nije ni da je organizacija loša… Kad radim, radim kako valja ili ga nikako ne radim, pa sad, živi bili pa videli kako će biti sledeće godine. Znam za jednu stvar, koju ću sigurno praktikovati, kao i do sada, da činim sve kako bi moja deca bila nasmejana. Do sledećeg rođendana, živeli!🍻
P.S. A što se fotografija tiče, nađe se po neka za uspomenu... Ujedno da zahvalim mom svekru, koji ih je uredno arhivirao po godinama (kao da je mene pitao).👋
:(Još nema komentara