Kako godine prolaze, a ja redje idem u rodni kraj, sve mi više nedostaje prostrana ravnica, Karpati u daljini i reke koje se slivaju ka Dunavu :) Nedostaju mi i drage osobe kojih više nema, ali život ide dalje.
Odavno nisam osetila takvu tugu nakon povratka iz rodnog kraja. Bila sam kratko, tek nekoliko sati, ali su osećanja tako snažna da ceo dan samo tumaram po kući i ne mogu se "pokupiti". Susret s dragim licima, a njih je sve manje, sećanja na prošlo vreme kroz priču, hodanje stazama mladosti...Sve u jednom danu je previše.
Porodična kuća je još na istom mestu,ali nema one koja me je uvek dočekivala i ispraćala. Detalji su promenjeni, toplina doma je izgubljena i ne mogu ne reći: Sve je isto, ali nema nje🙁
A tek ova mamina preslica?! Sećam se kako je na njoj prela vunu jako davno; bili smo u selu i imali smo stado ovaca. Kad dodju kratki zimski dani a noći duge, žene su se uveče okupljale na neku vrstu prela. Mama je radila u kacelariji, ali je uveče ipak nalazila vremena da sedne za preslicu i završi posao. Nakon toga je sledilo pletenje vunenih čarapa i džempera i sve je to za nju bila vrsta odmora 🙂
Dolaskom u grad preslica je završila na tavanu. Nedavno ju je snaha pronašla i poželela je da joj krasi dvorište. A mene je taj pogled na nju pokosio i paralisao. Proletele su mi pred očima majčine slike, steglo me u grlu i štrecnulo u srcu 🙁 Toliko tuge u jednom trenutku, zažmurila sam a suze su potekle 🙁
A onda sam ugledala bokor ruzmarina i setila se kako ga je mama posadila da ima za svadbe svoje dece 🙂 A ruzmarin se primio, širio i svake godine je bio sve bujniji. Još uvek je tu gde ga je njena ruka zasadila i čeka neke nove svatove koji će okićeni mirisati i veseliti se 🙂
Na povratku iz Bele Crkve nisam mogla a da ne uslikam, ali iz busa, banatska polja, reku i poneku crkvu 🙂 Vredni poljoprivrednici su zasejali polja, uskoro će niknuti kukuruz i suncokret i obojiti ovu plodnu zemlju.
Većina oranica je zasejano i već se žute polja uljane repice. U daljini se naziru Vršačke planine, južni Banat ipak nije sasvim ravan 🙂
Bela Crkva je poznati voćarski i vinogradarski kraj i svuda se mogu videti plantaže voća.
Reka Karaš je pitoma banatska reka koja hrli u susret Dunavu. Ali, ima godina kada se izlije i nanese dosta štete okolnim poljima i pašnjacima.
Pravoslavna crkva u selu Uljma je svojim zvonikom nadvisila drvored 🙂
I na kraju još jedan pogled na ravnicu u sumrak 🙂 Do nekog novog susreta i neke nove veselije priče 🙂
Što bi rekao pesnik ravnice Djordje Balašević: "Postoji milion gradova u koje možeš da odeš, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš".
:(Još nema komentara