Ljudi su razumska bića, imamo spospobnost spoznaje prirodnih zakona razumom, ali ljudi posjeduju i sposobnost spoznaje, koja se ne odnosi na područje egzaktnih znanosti. Danas živimo u svijetu, koji samo egzaktno priznaje, na što je veliki utjecaj imalo prosvjetiteljsko inzistiranje, da je razumska spoznaja jedina prava i da sve ostale, pa i duhovna spoznaja, nemaju smisao. Može li se razumska spoznaja dotaknuti mene kao čovjeka, daje li mi smisao, usrećuje li čovjeka u meni? Što meni znače kemijske formule, zakoni fizike, dokazivost matematičkih formula, kad ja živim, radim, osjećam, patim i umrijet ću..
Dijelim svoje spoznaje na tu egzaktnu, ali i onu unutarnju, misaonu, duhovnu, pa i ako hoćete, na kraju krajeva- vjersku spoznaju. Ona mi daje smisao, usrećuje me, učinila je sve moje doživljaje smislenima i potrebnima.
Pozive mojih prijatelja na druženje ili objed, doživljavam kao materijalnu spoznaju njihovog prijateljstva i ljubavi. Tako poziv Boga, na njegovu gozbu, vidim u vidljivo spoznatim znakovima kruha i vina. Nemam više straha, jer nisam više sama.
Priča je posvećena mojoj Maji, kojoj je danas rođendan, sićaš li se, Mare moja, kako smo ne dogovorivši se, lagale materi iste laži.. srce mi reste kad se sitin...
Posvećujem je također mojoj Lei- Mariji, kojoj je isto danas rođendan, nadam se, mamo, da ćeš me moći bolje shvatiti, jednom.
Iman 4 godine, moja seka ima 3. Neman nego nju, volin je najviše na cilon svitu. Zove se Marija, a kako je najmanja- svi je zovu Maja (mala). Maja je najlišpe dite na svitu, ima zlatnu kosu, kafene oči i okruglo lice.
O'šli smo izapodne na kavu, u moje tetke Ane, u Proložac. Poslala je svoja dva sina, mene i Maju, u selo, da raznesemo mliko odkrava. Moja sestra je manja odnas, sporije iđe, mi namjerno ubrzavamo korak, to malo biće u pilećežutom đemperu nas nervira, stalno cendra, zastaje i moli da je pričekamo. Kao na neki znak, sve troje nas i baš maloj u inat, produžimo korak i zamaknemo joj naokuci zakuću naćošku.
Dođemo natrag tetki, moja mater upita samo šapton: Milice, di je Maja??
Mene učas nešto prisiče, kao struja tilom prostruja mi slabost, stra, nemoć i osićaj krivice. Ja san kriva, što male nema, žurila san, sestru san ostavila izdajnički, ko malo pile, na milost i nemilost vitru i zimi... počela san se trest, drćen, muka mi je, povraća mi se i vrti mi se uglavi.
Ne snalazi se u nepoznaton selu, krene na raskrižju krivin puten, misli kako ćenas stić, mi smo brzo išli ispridnje, izgubila nas je, plače, vitar fijuče, nečuje dozivanja, a ona inezna, trči upolje..(moja mater nikad nije oprostila ženi koja je VIDILA dite da iđe upolja, prema Suvaji i pustila dite od tri godine da prođe, sunoćavalo se, bila je zima, niko ni od odrasli nije iša u polja)…
Tetka nagrne jaketu na pleća, mater se zagrne đemperon i krenu skupa u sumračnu studenu seosku zimu. Dozivaju je.. aj Majeeee, aj, Majeeee moja...
Nečujeji, trči plačuć odnji uvitar i sve dalje upolja, prema suvon koritu Suvaje. Usamljeno drvo, pod kojin ljudi traže lada, liti kad rade upolju, stade naput materi itetki. Tetka se popela nadrvo, spretno ka viverica, i ugleda je, ustvari, ugleda žuti đemper u daljini... Mala je, trči i plače, a njen plač vitar nosi nadrugu stranu. Tetka poleti što je noge nose, mater iznemoglo za njome i dozvaše jedva malu. Čin ju je mater uzela naruke, zazaspala je odma.
Kod kuće san, ležin i ništa nevidin, mračno je, čujen babu kako moli Očenaš za Očenašon, sidi mi uzglavu. Neznan, nesićanse kako sam se našla kodkuće, povraćan i muči me proliv.
Vidin, kao kroz maglu, lica doktura Tandare, sa ladnin stetoskopon, kako odmauje tužno glavon, fraPetra Sikavice, s poslidnjon pomasti, krunicon i molitvan, ožalošćene rodbine krozkuću.. isto ko da me već nema, traje to nekih pe-šest dana.
Doktur je materi reka, čula san krozasan, da ako ne pojiden ili nepopijen nešto, da ću brzo umrit. Sve, svaku sitnicu što pojiden ili popijen, odma povratin i ništa se ne zadržava umeni, dulje od par minuta….
Baba i did se ne odvajaju odmene. Babe Mila pere suđa u kamenici, desno odmene, a točno pored otomana di ležin, sidi moj did Ivan, dan inoć. Čuvaj me dide moj, didice moj...anđele moj.
Ositin iznenada da bi crnoga vina; Dide, ja bi crnog vina. Nikada nisam probala vino, a sad mi se pije, neznan ja zašto, ali znaden da goni me nešto, da moran pit.
Baba idid se pogledaju .."Mile, čuješ li, mala oće vina!"...“Ajme meni, Gpospe moja, šta to dite govori?? Crno vino??.." Čujen babu kako tare suze i šaplje: "De, Ivane, de donesi.., donesi.. morebit joj je to zadnje…” . Did se diže sa stolice, onako zgrbljen s bukaron na leđin, vuče noge, iđe u konobu.
Kad je konačno donio vino, stresen se, miris mi se zgadi. Baba ga ulije u moju najdražu ćikaru... Pokušavan pit, ali ne iđe. Daj mi kruva, udrobi mi u to kruva. Did udrobi kruv ispod sača, koji je baba uitru ispekla. Kola mi krv krozažile, čujen je kako šumi i kolkoće, burićka se umeni.., to se zadržalo umeni, spavan, sanjan da nalazin Maju, grlimo se i ljubimo, di si seke moja... ridan, plačen iz duše..plačen...
Posli san mogla normalno ist i pit, brzo san se oporavila.
Moji did ibaba drže to čudon, napose moja baba, koja je vrlo pobožna žena, njojzi je to znak da san spašena, da me sam Bog spasio i to sveton likarijon, onon, koja se svake nedilje prikazuje na oltaru ucrkvi, za spas svega svita. Zanju, nije moglo, nego tako. Čudo živo.
Doktur je materi ićaći reka, da nije prvi put, da vidi, da dica tako sami sebi pomognu.
:(Još nema komentara