zmajor
Maškare su nan pasale, u zraku se ćuti miris proljeća, onako iz daleka.
"Nekako s proljeća" bliži nam se i Uskrs, a Uskrs bez pince nije Uskrs. Kad samo izustim pinca, odmah mi u misli dođe nona, neprikosnovena i samoproglašena vladarica svih pinci u našoj užoj i široj obitelji.
Sjetim se kako je to nekada bilo. Priča je ovako išla:
Nona bi važno objavila "jutra ću zamesit pince", a to je bio cjelodnevni posao. Najprije se sa svojim sestrama nadjačavala: "ja, ma ja ću stavit 12 jaj, a ti?, a masla? baren 25 deki, ne nisan ga kupila na mrkate, sama san ga storila..." kada bi ustanovila da je ipak ona ta koja će staviti najviše jaja, najviše putra i najviše svega ( jer da je samo jedna od sestara rekla da će ona staviti 12 jaja, nona bi ih stavila 13) mogla je početi. Uz put bi brundala " ma ne more se stavit manje od 25 deki masla, aš to bi bilo suho, ja ne znan kakova će njoj ta pinca bit". Zamjesila bi , moja nona, tako pincu i tukla , tukla, tukla...tijesto sa palentarom, a ja sam ,onako mala, mislila da je to najteži posao na svijetu i da ja nikada neću raditi tu pincu, a nona bi mi govorila "vidiš kad se ovako delaju mehuri, to ti znači da je sad dosta". A onda dizanje tijesta! Ne tu, ne tamo, ne va onaj kantun , ne na propuh, ne blizu vrat, ne kod poneštre...da se testo ne prehladi!
Negdje pred kraj dana bi se pince stavljale peć. Radila ih je uvijek nekoliko i stavljala peć jednu po jednu u stare crne padele koje su bile uske i duboke, tako da su pince imale oblik panetonea.
Izgledale su savršeno, sjajne, glatke, kora je bila pečena uvijek "taman", ni premalo ni previše.
Kad nona više nije bila u moći toliko tuć pincu, tron je naslijedila moja mama. Mama je svake godine sa strahom nosila pincu noni, jer svake godine bilo je nešto: "ja, ma ti je zgorela zdola" ili "ja, ma ti je nekako suha, koliko si masla stavila?" ili "ma ni ti se baš digla"....Kad baš ništa nije mogla reć jer se mamina pinca i digla, i ni bila zgorena zdola i ni bila suha bi rekla "ni lošo, ni lošo, ma ni to, to".
Dugo sam zazirala od pince, mislila sam da je ispeć pravu domaći pincu nemoguća misija. Jednog dana sam se ipak usudila i uspjela. Miriši kao pinca, izgleda kao pinca, pa ja sam ispekla Njezino Veličanstvo Pincu.
© Podravka d.d. 2003.—2012.
6 komentara do sada…
Moja mama isto tako , drame cijeli dan, ove godine ću ja po prvi put, mama ima 83 godine, pa je došao red na mene.Najčešće je radila po Dalmatinskoj kuharici,pa po nekim receptima od sestara svojih.
Ja ću po receptu od Bettine :
http://www.coolinarika.com/recept/sirnice-pince/
A biti će treme, hoće.....
A biti će i maminih primjedbi, nek abude, samo da mi je ona živa i zdrava...
pincu ili sirnicu ili pogaču nitko ne zna više ispeći ko moja baba na drvenom šporetu.. miris njezine sirnice meni vrati uskrsno jutro u staroj kući i drveni šporet i cvitnu nedilju.. sve uspomene iz imotskog.. super ti je članak! obožavam ih i jesti i praviti... iako nikad više onakve ko babina...
Hvala ti Milicze, naše none, babe, bake...znale su kako se to radi! I ja ih obožavam i raditi i jesti, samo mi se nekako čini da smo mi (barem ja) nekako pojednostavili postupak, nema tu više one priče...
A možda mi svojoj djeci, dok pečemo pincu/sirnicu, izgledamo kao naše none i babe i bake nama. Možda mi stvaramo svoju priču koju će naša djeca i unuci isto ovako nekome prepričavati!
u pravu si, ustvari, volim misliti da je tako...
Kako bi rekao moj tata; znaš Željana tvoja baba je kuhala da je tvoja mater ni mogla nadmašiti u nekim jelima, ti kuhaš da ne moreš nadmašiti svoju materu u nekim jelima! Pa u tome je čar, onaj začin ljubavi i ponosa koji žena unosi u svoje jelo, to je nenadmašivo a ostalo se može postići, bar ja tako mislim.
Moja mama nije radila sirnice, ona je livanjka, ali nam je radila pokojna teta Milka solinka(Solin) u krušnoj peći. Ja sam se udala, e to je u moje svekrve poljičke (Tugarke), bila fešta od sirnica. Radila bi ih po Dikinoj kuharici, a meni za ljubav bi dodala više cukra. E to se vagalo, misilo, zašuškavalo da su teple, gorila bi im pećicu, i po nekoliko puta noću se dizala da vidi da nisu prišle, jesu uzašle, jel im teplo.A prije je valjalo obavezno u drogeriju po ružinu vodu, refužo. Ma ko će to više danas tako radit, ali te sirnice nisu ni blizu današnjima. Ne bi se one digle kao ove, ali u njima je sva slast, sočnost, nema suhoće, sve tri vrste masnoće bi ona stavila. Puno joj je godina (84), ali uz malo nagovaranja, moga asistiranja, i znajući koliko ih volim, ma zamisit će ona ako Bog da barem od kila brašna.Hvala joj za sve sirnice u mojih 27 godina s njom.