Priča zaposlene majke.
Vikendom kad nema vrućine i nema nekog drugog vanrednog posla, obično skuvam dva-tri jela koja tokom radne sedmice kombinujem sa različitim prilozima. Kad stignem s posla, dok se podgrije glavno, pripremim neki prilog, salaticu i gotovo. Nekad je to grašak (Mama... 🙄), nekad slatki kupus na teletini (Ali, mamaaaaa... 😕), nekad neki gulaš (Ah, opet gulaš... 😡), omakne se i pasulj (MAMA!!!!!👿), jer to mi je nekako najlakše za podgrijavanje, a može da se skuva i veća količina, pa mi bude cijela sedmica pokrivena.
Ponekad se dogovorimo da nešto one spreme. Jednom su čak ispekle krompir – same oljuštile, oprale, isjekle, začinile, ispekle – uz telefonske instrukcije. I stvarno nam je bio vrhunski taj krompir! Onda im se dopalo, pa smo nakon nekoliko dana opet pekli krompir. I opet je bio super. Tražile su nešto komplikovanije, krompir je za malu djecu.
Jedne subote uzmem ja neke pileće šnicle, začinim ih, stavim u zemljanu posudu za pečenje, malčice pouljenu, odozgo sipam jednu šolju riže, onako suve, samo prebrane, prsnem malo vegete, malo vlašca, malo bibera, poređam kolutove paradajza i zalijem sa dvije šolje vode, dodam kockičicu maslaca – stavim u rernu, misleći se, šta god da ispadne, poješće se. I dobijemo fenomenalan ručak! Riža rastresita taman koliko treba, piletina ostala sočna, ma divota! Kažu djeca: a možemo li MI ovako? Hm... Narednog petka smo probali tu varijantu. Pripremim pileće šnicle, posolim, posložim, pa riža, pa paradajz, pa kockičica maslaca i poklopim i ostavim u frižider. Dijete došlo iz škole i ja zovem telefonom oko dva, da sad ona završi ručak. Ona drži slušalicu između glave i ramena, vadi zemljanu posudu, otvara alu-foliju, sipa dvije šolje vode, pokriva, stavlja u rernu, uključuje... u određeno vrijeme iskljčuje... ja dolazim kući, ručak gotov! Jeeeeeeee!
Mama, opet ćemo ovako sledećeg petka!!!
Obavezno!!! 🤗
Sledećeg petka
13.59
- Alo, bebo.
- Molim, mama?
- Šta sad radiš?
- Domaći iz matematike. Kad da stavim ručak?
- Još malo, zvaću te ja. Jub.
14.12
- Alo, dušo.
- Molim, mama?
- Koliko je tačno sati?
- Sad će dva i petnaest.
- E, taman na vrijeme. Izvadi tepsiju iz frižidera.
- Aha, evo, ostani na vezi. (...) Izvadila sam.
- Dodaj dvije šolje vode...
- Čekaj, evo, dohvatila sam šolju. Je l ona plavkasta, za bijelu kafu?
- Jeste, maco.
- Punu vode?
- Dvije pune.
- Sipala sam.
- Prodrmusaj malo tepsiju.
- Evo, drm, drm, u redu je. Je l da uključim rernu?
- Uključi oba grijača, to ti je ono lijevo dugme, i onda desno okreni na 200.
- Jesam.
- Provjeri prvo je li rerna prazna!
- Evo gledam, prazna je.
- E, sad nek se to peče – otkad se ugasi lampica, tačno 40 minuta. Zvaću te ja da ti kažem kad da ugasiš.
- Važi, mama!
14.59
- Bebo, isključi sad.
- Evo tačno sad sam isključila. Ja sam bila navila sat da mi zvoni, da znam kad da isključim.
- Bravo, dušo! Neka toga, sad će mama, pa da ručamo.
15.15
Najviše mi se obraduje, naravno, pas. Skače i „priča mi“ sve šta se dogodilo u njegovom životiću danas. Nemam kad da slušam, ulazim u kuhinju, da postavljam ručak, eto i starije dijete treba da stigne svaki čas, pa da se ruča. Pileće šnicle s rižom su nam novo omiljeno jelo!
U kuhinji zatičem prizor – tepsija, pokrivena alu-folijom, bez podmetača - na radnoj površini! Imade me kap ubiti! Bude li mi popucala radna površina, nek misli đe će noćas spavati! Uzimam krpu da mrdnem tepsiju – tepsija hladna.
Gledam u rernu – ona zatvorena.
Pipnem – vruća.
Gledam u svoje dijete kako širi svoje okrugle oči i postepeno, ali vidno ostaje bez boje u licu, onako kako joj dolazi do mozga da je uradila sve – osim da stavi tepsiju u rernu.
Ćutali smo i pas i ja. Ispržih neke kupovne kobaje i uz malo sira imadosmo brzinski ručak.
:(Još nema komentara