Prica o lastama

 Potruducu se da ova prica ne bude tuzna ali moram je poceti tako sto cu vam reci da je bilo vise ovakvih pametnica kod nas. Mezimica moga tate je dolazila 6-7 godina i isto se ponasala kao i Mila. Ova mala, krha bica svako prolece prelete hiljade kilometara da bi se nepogresivo svako prolece vratile u svoje gnezdo. Na tom putu mnoge ne prezive i svake godine ih ispratim sa suzama i dok ih na prolece ne ugledam uvek u meni postoji zebnja, hocemo li se opet videti. Ove godine od pet naravljenih gnezda na nasoj kuci u samo dva su se vratile stare laste ali vec posle par dana, proslogodisnji mladunci, koji su se tu izlegli popravljaju, ciste, oblazu perjem i finim suvim travcicama gnezda i naseljavaju ih.

     Kada se ove godine Mila vratila, docekao je moj muz a ona mu je skoro sat vremena cvrkutala i verovatno pricala sta je sve dozivela. Mi tacno znamo kada se nama obraca, po nacinu na koji cvrkuce i pesmi koju peva, znamo kad je snela jaje, kad se izlegao malisan jer ga prvih nedelju dana ne mozete videti, toliko je mali i slab. Tada peva svoju najlepsu pesmu, ponosno izvija vrat u vis i otvorenog kljuna peva li peva. Znamo kada je u opasnosti jer tada ispusta specificne zvuke, trazi pomoc i sve se laste iz susednih gnezda tada okupe pa teraju neprijatelja. Kad je shvatila da joj i mi pomazemo pocela je da nas zove, nasrce na vrata da udje unutra da bi nam stavila do znanja da je napadnuta i da joj je potrebna nasa pomoc. Tako reaguje ako se pojave ptice grabljivice ili zmija. Sa vrapcima koji zive tik uz nju ali pod crepom prave gnezda, zivi u slozi.

    Mila i njen muzjak se podjednako brinu o malisanima, oni zive u paru i ponasaju se kao prava porodica. One su brizni i pozrtvovani roditelji. U pocetku naseg druzenja uvek je neko od roditelja bio uz malisane ali sada ih cesto ostave sa nama ako vide da smo tu. Obicno imaju 4-5 malih lastica i pravo je uzivanje posmatrati kako se brinu o njima, kako ih hrane i ciste. Nepogresivo znaju koga su nahranile pa ako mali tek nahranjeni prevarant predje na drugo mesto nece ga nahraniti vec ce sacekati da okrene zadnjicu i ispusti izmet, koji roditelji uzimaju u kjun (izmet im  izgleda kao pasta za zube iscedjena na cetkicu, tog je oblika i cvrstine) i odnose 5-6 m dalje i ispustaju ga. Problem nastaje kad malisani porastu i roditelji ne mogu da postignu hranjenje i ciscenje u isto vreme jer male bundzije samo traze da jedu. Malisani su tihi i ne cuju se sve dok ne prolete. 

   Kao po pravilu onaj koji se poslednji izlegao poslednji i proleti a to je tek prava drama. Danima stoji na ivici, mase krilima dok ga braca i sestre bodre, tih dana se osecamo kao da zivimo na aerodromu, stalno neko polece i slece. Kad prolete ovi malisani ostaju u gnezdu mozda jos 10-tak dana ali samo dolaze da se odmore i nahrane, a posle toga sa svojim drugarima odlaze meni neznano kud ali se svakog dana vrate i prolete par puta ispod nadstresnice a roditelji ih teraju, jer pred sobom imaju par dana da se odmore, uhrane i vole, jer za 10-tak dana Mila ce ponovo leci na novu turu jaja. 

    Ta druga generacija malisana u istoj sezoni je najproblematicnija. Obicno se izlegu kad su nesnosne vrucine bez daska vetra i desavalo se da mladunci uginu. Prosle godine od 5 malih lasta je dve uginulo bas iz tog razloga. Gledala sam ih kako im glavice vise iz gnezda nemocni da se pomere, Mila je bila tuzna, nije pevala a kad je izbacila drugog mtrvog malisana znala sam da ako nesto ne ucinim stradace svi. Podigla sam ventilator na 1,5 m od gnezda i postavila zasene sa suncane strane. Ona me je nemo posmatrala i u momentu kad sam ukljucila ventilator sletala je na dascicu na kojoj se nalazi gnezdo i upitno, okrecuci glavicu levo desno posmatrala sta je to sto duva. U jednom momentu je rasirila krila i hladila se. Tad sam znala da smo pobedile. Malisani su dobili vazduh i hladjenje i svi su preziveli, a meni je mnogo zao sto se toga nisam setila ranije. Od tog momenta postala sam Milina prijateljica.

   Za to vreme u gnezdu broj 2 odvijala se prava drama. Svesni da ce svi malisani uginuti od vrucine roditelji su ih isterali iz gnezda a male lastice jedva sposobne da prelete par metara su pocele da padaju oko nas. Ceo dan smo proveli vracajuci malog Punisu, na ogradu od terase ili gredu od nadstresnice jer dok je bio na stolu ili zemlji roditelji nisu hteli da mu pridju. Taman ga mi podignemo, oni ga nahrane i osveze, on krene da leti i padne, a mi smo na smenu dezurali oko njega. Poslepodne, kad je izgledalo da ce sunce da zadje i malo umine vrucina, Punisi, koji je bio na grani od jelke pocela je da pada glavica, malaksao cuo je druge laste koje su pocela da pristizu i oglasio se. Istog momenta spustili su mu se roditelji, osvezili ga a kad je zaslo sunce Goran ga je vratio u gnezdo. Dva dana je siroti Punisa leteo po metar dva i na kraju proleteo. Tri dana je proveo vise u nasim rukama nego sa svojima ali ga zbog toga nisu odbacile vec su se i one dodatno angazovale oko njega. Jedan roditelj je spavao sa njim dva dana na reflektrorki sto laste obicno ne rade. Sutradan smo imali tu cast da vidimo prvi let u visinu malog Punise. Poleteo je sa svojima koji su kruzili oko njega i nezno ga gurajuci odozdole terale u visinu. Sleteo je trapavo ali je sleteo, a divna lasta je postao, ili mozda postala.

   Na slikama mozete videti Milu sa svojim parom, u mojoj kuhinji. Omiljeno mesto osim onog plavog konopca ispod gnezda, joj je komarnik od kuhinjskih vrata. Kako otvaramo i zatvaramo ta vrata svaki cas ona ne mrda vec vreba priliku da uleti unutra. Nisam nikada imala papagaja ali mislim da se nasa Mila bas tako ponasa. Milu ne hranimo jer se laste hrane iskljucivo zivim insektima koje uglavnom love u letu. Za vreme hladnih i kisnih dana, kada ne moze uloviti insekte koji su se povukli, nocu ispod sijalice lovi leptirice i razne bube i sa tim hrani malisane. Svoja gnezda su laste napravile ili na tim sijalicama ili blizu njih iako kod nas svetle po celu noc. Ta svetlost im je zastita od nocnih grabljivaca. Kazu da laste ne slecu na zemlju, i to je jos jedna zabluda. Cesto u vreme pravljenja ili popravke gnezda mozete videti laste na zemlji kako uzimaju blato ili travke. Imala sam prilike vise puta da drzim u rukama sruseno gnezdo, tako je lako i prozracno, prosto kao perce. Jedne zime prikom obilaska vikendice nasli smo na zemlji dva srusena gnezda i resili da im postavimo dascice racunajuci da ce gnezda na njima biti stabilnija. Svi su nam se smejali i govorili da tu laste nece ni prici. Tek pristigle laste par dana su zagledale te dascice a Mila je prva krenula tu da pravi svoj novi dom.

       Da li znate kako laste odlaze? Kad izvedu na put poslednju generaciju malisana ( prosle godine ih je prvi put bilo tri generacije i to po 5 malisana u 3 gnezda) laste odlaze na oporavak , lete, treniraju malisane za formacijsko letenje, pojacano se hrane da bi se spremile za put ali vrlo cesto svrate da obidju svoja gnezda. Par dana pre puta sve stare laste i njihovi mladunci dodju i satima lete i kruze oko kuce, a ja to zovem ,,memorisu tacne kordinate,, a onda se spuste i cvrkucu. E tada ja pocinjem da placem jer znam da je do rastanka ostalo jos par dana. I onda posle par dana veliko jato lasta se pojavi i oglasi a ove nase se izdvoje i u niskom letu prodju preko nasih glava klikcuci pa se tiho i brzo pridruze ostalima i odlaze sve zajedno. Ne znam da li cete mi poverovati ali ja se i sad rasplakah dok pisem ove redove. Svake godine ovaj rastanak mi sve teze pada.

      Koliko god mi tad tesko bilo znam da ce opet doci prolece, da ce se laste vratiti, da ce nam opet pruziti mnogo radosti i uzivanja. Samo posmatranje ovih prelepih ptica smiruje i opusta, cini da se osecam kao deo nekog drugog dalekog sveta iz kog su one dosle. Jako sam ponosna i osecam se povlascenom sto su bas nas izabrale i sto nasu kucu smatraju svojim domom vec dugi niz godina.