Pazar je oduvik trbuj grada. Tu kupuju oni nesritnjici ča nimaju svoje selo, ni svoju zemju, ni dida i babu, ni mater i ćaću, ni svekra i svekrvu, ni šuru ni netjaka, a ni makar svoj bokun vrtla oko kuće koju imaju u gradu. Vikovima su sejaci tu donosili svoje proizvode, a grajani tu kupovali. Tu su svi pazarili, i kupci i prodavači. Kaže se zato - „Jesi kako pazarija danas?“ - našta će prodavač obično njorgat da slabo iđe, cili dan na zvizdanu, a nije ni po proda... a upitani kupac će snervano beštimat na cinu kukumara ka da je o zlata.
Od oni san koji nekako više viruju kvaliteti voća i povrća na našen pazaru nego onon ča se prodaje po trgovačkin centrima, iako u zadnje vrime sfaćam da i tu ima svega i svačega - pod sejaka proizvođača trpa se sve ča se stigne. Je, prošle godine krenulo se zbog naplate poreza, a timen i razdvajanja proizvođača od trgovaca nakupaca. Uvele se fiskalne blagajne za praćenje kontrole prodaje i naplatu poreza i to za one koji nisu OPG – obiteljsko poljoprivredno gospodarstvo, ča i jednostavno zovemo šverceri. Ni pošteno da takovi trgovci ne platidu državi namete, a ovi u butigaman da plaćaju – oli su samo oni mone. To je bilo prošlo lito, sejačka buna nastala, daniman prin stupanja zakona u život grupe ti prodavača zaposile naslovne stranice novina, udarne termine dnevnika na televiziji, davalo in se podrška od slučajni prolaznika. Da tega nima nigdi u napridnoj Europi. Ma di će oni jadni na studen zimi, kiši, blatu, ovon, onon pribirat po sitnin tipkama!? Ma di će ribari na peškarijaman mokrin rukaman tuć račun na kasu!?
Prošla buna, sila boga ne moli, isto su morali kupit te nesritnje kasice. Kontrola na pazaru trajala prvi misec onako žešće, tuklo se puno po tin kasama, porezne uprave dobile više posla, država više para...Poslin se kontrola razvodnila ka loše vino. Došlo vrime di su te kase držali na banku među blitvon ka ukras il bi i čak turili ispod banka. Prisustvovala san stoput scenama di usmenin telefonon jedan drugomen prodavači javjadu da stiže inšpekcija, pa bi se stalo vadit kase i kupcima davat račune.
„Svi prodaju istu robu ka i mi, a registrirani su ka OPG i ne moraju imati fiskalnu blagajnu i to se tolerira, a mi tribamo podnit cili teret!“ - žale se.
Onda je nastala poplava OPG potvrda zataknuti za blitvu umisto kasa - učas svi postali proizvođači. Sad se stanje kreće tako da samo kvarat nji nisu proizvođači, daklen registrirani obrtnika je kvarat od koji opet tuču na kasu nji kvarat.
Ista je stvar i na peškariji. Od oni vanka ča prodaju ja san vidila jednu koja tuče uvik, jedna kad se siti...ostali su vajda svi ribararice i pokoji ribar, svi tek pristigli s koče donoseć u kašetama ribu na peškariju. Koče su parkirali bogtepita di jerbo i ja nikad nisan vidila u portu, to san jedino vidila u Makarskoj di san drito sa koče kupila ribe.
Eto ,u četvrtak, u dilu na kojem prodaju isključivo sejaci, proizvođači, iden kupit koji kukumar za salatu Iden drito na banak di oduvik mislin da su ove žene iz naše zagore. Tu je cina 12 kn i to zato jerbo su „domaći“, Na drugin mistima ima i po 8 kn. Kupim ti „boji", napravin caciki (ne znan ja kako se to piše po grčki, al tako se čita) salatu od krastavaca s vrhnjen i lukon... i fuuuj - kukumari su bili gorki ka pelin, katastrofa živa, takve san mogla kupiti i u mojon samoposluzi, al u po jeftinije.
Taman je bila i nika akcija "S njive na stol" i dobila letak kojen san se i nasmijala. Kaže u 2. stavci letka: "Kupnjom proizvoda izravno od seljaka pružate mu veće šanse za preživljavanje u uvjetima globaliziranog tržišta (postiže bolju cijenu ,a novac dobije odmah)“. Sumnjan da će ovo u potpunosti razumiti nezaposleni, penzići, oni koji svoj novac od poslodavca čekaju misecima il dobivaju na kapajku, sumnjan u jednostranu solidarnost.
Svi mi mogli bismo tim istim našin sejacima uputiti apel da smanje brezobrazno visoke cine...dajte, molin vas - 1 kg trišanja 25 kuna! Uložiš u sadnju i nešta sitno u samu zaštitu voćke (al kako je to sve „prirodno i netretirano“, „biološki i ekološki“ nimaš tu šta ulagat). Kad trišnja sazri jedini ti je posal da se uspentraš na drvo i pobereš. (Usporedbe radi 1 kg mesa je samo 15 kn skupji - a zna se da triba prajca ol kravu svaki dan ranit i čistit barenko 6 miseci brez vikenda, godišnjeg odmora, bolovanja...pa se plaća i veterinar za žig, tribaš to i zaklat, očistit, trančirat...)
Dragi sejaci proizvođači, ne znan kopaju li penzići po vašim selima po kantama za škovace, sumnjan...kad su najgladniji zavrnu kokoši, tuki ol guski vraton... za gradskog penzića je to samo san. Pokušajte i vi biti malo uviđavniji, imati mire kod formiranja cina, neka kilo mladi biži ne budu 30 kn pa ja neću kupovat u butigi smrznuti u po jeftiniji.
Kako su vaše vrgoračke jagode prolitos bile 20 kn, a španjolske 10?! Oli ni proces proizvodnje isti, oli sime, gnojiva i ča ja znan ča sve ne triba ne triba svima isto? Kolka je cina ulazni troškova jednega Španjolca? Ja mislin da je i viša nego našeg Vrgorčanina, a i cina života je tamo veća, pa i nadnica berača. I još je tribalo privest te jagode do našeg pazara...Dragi naši, zar je vaša kvaliteta zaista dupla, ustvari i više nega dupla ako uzmemo u obzir sve troškove i vi učisto zaradite više od duplo? Kako jedan Španjolac more živit od tako mala para, a vi uvik kukate da van je malo?
Gledan po Italiji, u Toskani, svaki pedaj zemje obrađen. U nas su „tužna zelena polja“. Od ono malo ča se obrađuje niko ne more živit, kukaju po pojoprivrednin emisijama da i ubi uvozna konkurencija. Ča se ne udružite? Ol svaki mora imat kombajn? Osnujte sami svoje zadruge, ne triba van niko sa strane dolazit od nakupaca, vi sami prodajite, priskočite tu jenu kariku koja debelo povisuje cine nama kupcima. Pustite krave na „tužna zelena polja“- cinije je od pusti antibiotika ča kupujete. Pustite crne slavonske krave u rastove šume, ne tribate tad ni čistit za njima. Pustite kokoše i pivce da budu sritni u dvorištima. Bićemo svi sritniji...
Nećete da spustite cine, nek propane sve, al nima majci cinije...Pa ću ja bit mona i ijade nas slični! Nek krepan ako je GMO i ako je tretirano – ka da vaše nije. Kupovaću u najbližoj klimatiziranoj butigi, neću činit štrapac po zvizdanu ni jaceri (aj, ovo karikiran, meni je pazar isprid nosa, ma govorin u ime drugi ča su daleko). Neću od vas kupovat maslinovo uje – pomišano lanjsko užeglo (šta gorče to boje) sa kupovnin sojinin - po 70 kn kad i u butigi tolko košta, a niko ga je čak i kontrolira. Biću lojalan građanin i plaćat svojon državi porez da bi ona me ni sutra mogla dat moju penziju...
:(Još nema komentara