O prolaznosti vremena

Secam se mog prvog posla u Engleskoj. Radila sam u jednom hotelu i bila istrenirana da znam raditi vise poslova pa sam prema potrebi menjala uniformu i uskakala gde je potrebno. Bilo je dosta dana kad sam prepodne spremala sobe, a navece sluzila veceru u restoranu. Tog dana zadesilo me pranje sudja. Pripremala se neka velika svadba i kuvari su prljali sudje kao na takmicenju. Sa mnom je radio jedan stariji covek poreklom iz Bosne kojeg smo svi iz milja zvali Dedo. Vidio je Dedo da cesto gledam na sat i da samo cekam kad ce mi zavrsiti smena. Rekao mi je nesto sto sam zapamtila za celi zivot:

"Najsporije prolazi radno vreme. Malo brze ce proci dani. Jos brze nedelje i meseci, a najbrze ce ti draga moja proci godine!"

I proslo je par godina i radila sam neki drugi posao. Za moj rodjendan izlazla sam iz nocne smene. Rekla sam jednoj nasoj starijoj zeni "Eee Zlato moja danas punim 33!" Zlata me je samo pogledala i onako rekla "Eee da je meni sad 33!" Meni se tad to cinilo puno, a kad malo razmislim sve sto vam se sad cini puno jednom ce biti malo i gledat ce te na to kao na "najbolje godine" 😉

Za moj 40 rodjendan dobila sam "zanimljiv" email: "Draga Sladana sretan rodjendan! Vreme je da pocnes  razmisljati o svojoj sahrani!" Uz to su prilozili plan otplate. Cestika za pamcenje! 😇

Listajuci moju staru teku "svastaru" naisla sam na jedan citat. Ne znam tko je autor.

"Osecaj starosti je relativan. Kad navrsite dvadesetu konacno se osecate odraslom, a trideseta je za vas daleka buducnost. U cetrdesetoj se 30 cini mladoscu, a pedeseta cini cetrdesetu odlicnom godinom na kojoj se treba zadrzati". 🙂