Taman kad sam se navikla na ulogu domaćice, koja je trajala godinu i po dana, naš mali porodični kolegijum u redovnom zasedanju je surovom matematikom došao do zaključka da nam više nije dovoljna jedna plata i da bi bilo dobro da nađem posao.
Pokušavala sam i pokušavala da pronađem posao u svojoj struci, poslala trocifreni broj CV-ja na razne mailove i nisam nigde stigla čak ni do razgovora. Izgleda da je veća verovatnoća da me pogodi meteor nego da nađem posao u struci.
Elem, oprostim se ja od moje struke, lepo se izgrlimo, isplačemo i izljubimo. Zaključimo, moja struka i ja, da sam fakultet završila da bih tamo upoznala svog muža i da bih rodila svoju dečicu. Malo li je? Da mogu da se vratim unazad, ja bih opet isto.
Počnem ja da radim u radionici peciva. I u mom životu preko noći nastade haos. Prvog dana na poslu, zovu me deca telefonom da me pitaju šta će da jedu. Ja užasnuto shvatim da nema čak ni hleba, a kamoli nešto skuvano. Naravno, zaboravila sam da im ostavim novac. Razmišljajući, u panici, šta da im odgovorim, izaberem najgore što sam mogla – slažem. Kažem, eto vam hleb na polici, i uzmite nešto iz frižidera. Pa slušale su me nove koleginice, šta sam drugo mogla? Kasnije se ispostavilo da su našli pola nekog bajatog hleba i snašli se dok nisam došla kući. Drugog dana sam im ostavila ručak, ali tek kad sam krenula na posao, shvatila sam da nemam čime da zaključam kuću jer su oba ključa kod dece, a muž tek uveče dolazi sa posla.
Ta dva dana su bila dovoljna da shvatim čari uloge zaposlene majke i žene. Nemam vremena da odem u prodavnicu, da raspremim kuću, da operem veš. Ako i imam vremena, ne mogu jer sam umorna. Nemam pojma šta su deca radila u školi i da li su završili domaći zadatak. Ne znam da li su izabrali odgovarajuću jaknu i obuću za školu. Nemam vremena da se naspavam niti da jedem. Nemam vremena ni za svoje hobije i prijatelje.
Na jedva odvojenih pola sata za kafu sa prijateljicom, požalim joj se na moju novonastalu situaciju. Kratko mi je rekla:
-Moraš da se organizuješ.
Iz nekog razloga, uvek me živcirala ta rečenica. Kao da sam robot kojem treba reprogramiranje. I rešim ja, više onako iz inata, da se organizujem.
Moja organizacija počinje od ranog jutra, još na WC šolji. Sednem, nalaktim se na kolena, naslonim lice na šake, zažmurim i pustim da teče. I tako organizujem sebi još pola minuta spavanja, jer ustajem u pet. Ako malo zakasnim na gradski prevoz, priuštim sebi i jutarnji džoging trčeći za busom. To praktikujem bar tri puta nedeljno.
A onda, sauna. Detoksikacija i opuštanje između mojih šest peći na poslu. Otvorim peć da pogledam pecivo, i osetim kako mi se maskara na trepavicama momentalno slepila. Na taj način organizujem svoje wet-look trepavice.
Organizovala sam i oticanje svojih stopala, taj kolateralni dodatak koji sam dobila gratis, zbog dugog stajanja. Kupila sam sebi komotne klompe u kojima moje nožice imaju mesta da otiču, da im ne bude tesno.
Teretana. Zatezanje pozadine bezbrojnim trčanjem uz stepenice gore-dole. Organizacija: Nizbrdo sa punim plehom u rukama, uzbrdo sa praznim.
Povratak kući zahteva još viši nivo organizacije. Kao prvo, umeće izuvanja još sa vrata. Desna ruka na kvaci, a leva ruka već pomaže levoj nozi da se izuje. Tako povećam broj dragocenih minuta koje mogu da provedem u kuhinji. Šporet, veš mašina, usisivač, pegla – svi traže moje društvo. Organizovala sam se tako što sam se sa nekima od njih posvađala. Na primer, sa peglom. Sklopimo primirje samo kad mi treba uniforma za posao, mužu košulja ili deci oprema za fizičko. Malo mi se bune krpe, posteljina, majice, ali ja ih ignorišem. Pokunje se pred mojim autoritetom. A najveći neprijatelj moje organizacije je računar. Jedač mog vremena. Sednem na kratko da vidim šta ima novo na coolki i fb, i pet minuta kasnije već je prošlo dva sata.
Najgore je oko sedam sati uveče, kad me uhvati spavačka kriza. Kasno za popodnevnu dremku, a rano za spavanje. Organizovala sam se tako što odvedem decu u bioskop, pozorište, predavanje neko, znači zamračena sala u kojoj se sedi, veliki je izbor. Taman se malo odmorim i naspavam dok se ne spuste zavese.
Treniram razmišljanje unapred. Šta treba da kupim, ko treba da uzme ključ od stana, šta će deca da užinaju u školi, koji će ručak da ih čeka i ko će da ih vodi na treninge. Ne volim da razmišljam unapred. Volim da živim sadašnji trenutak.
U ponoć se setim da sam zaboravila da počupam obrve i da operem kosu. Dobro, nisam još sve usavršila. Tek sam mesec dana zaposlena. Kosa ionako ide pod kapu od uniforme, a obrve... počupaću ujutru onih nekoliko što baš štrče, ostalo ću kasnije.
I shvatim da je moja prijateljica bila u pravu. Samo se treba organizovati.
:(Još nema komentara