LITNJA SUBOTA I JEDNO DOPODNE

Subota jutro je u nas u Split običaj za poć u grad. A grad je strogi centar, 300x 300 m, tako nekako otprilike. Tu se sjati naš svit čak i iz najudaljeniji strana grada. To je mirakul jedan od tolkega svita, ma straota božja, ka invazija na Normandiju. Jedino ne dojdu oni splićani ča odu doma za vikend vidit ćaću i mater, vazest tablu pancete, pome i kukumare . Naravno, oni koji su betežni ol, nedaj bože, umrli. I ona šaka jada ča radi. Svi drugi na zborno misto!

Gre se u grad za bit viđen,  to je ka prvo – žene u lipin veštama, namuščane, opiturane od glave do pete, rečine na ušiman, kolajne oko vrata, bračoleti kilo oko ruk, borše velike, štikle velike, očale velike. Muški i dica isto tako po najnoviju modu. I  tako se prošeta malo, obavi se koja kupnja očala ol postoli jerbo su to jedine butige ostale u centru, suvenire i tako kupuju samo furešti, sede se popit kafa i proćakulat s prijatejima s kojiman se nisi ka dugo trevija. I malo uživat u lipo, sunčano, neradno subotnje jutro.

Ako već greš suboton u grad, usput  kupuješ spizu na pazaru, red je i običaj taki. A tamo žamor od ijade svita, svak svoju robu fali na vas glas. Blišče kolure voća i povrća da prosto čuješ svoje vlastito srce kako u tebi podvriskuje od lipote. Vonjadu  prve praske domaće, rane smokve petrovače, zanje trišnje tugarske i vične cate uvozne.  Nemoš odlučit oš kupit cili ol po pazara, sve bi tija. Pobojiš se malo za ono vriščanje u tebi, a i takuin je blizu srca, u straju bižiš ravno priko Peristila. A tamo gomila lokalni vodiča i naplavina turista preplavili to nešta ča bi triba bit centar palače i ne znaš oš stajat do podne čekajuć da rika oteče nekuda il se ipak moraš probijat nasilu. Odlučiš se za ovo drugo. Prebrodiš sritno tu riku, greš daje. Dok prolaziš kraj sadašnje zlatarnice,  moderne i ladne, s nostalgijon se sićaš Bonačića butige i sva blaga ovega svita ča si moga u njoj kupit, iz cilega svita začina, suva voća i delikatesa. Piva klapa ispod ure, u mornarskin majama, prodaju svoje pisme, al tebi ni do slušanja ni kupovanja jerbo žuriš priko osunčane Pjace, pretrčaješ do prvega lada koji počinje kraj bivšega Holcera i Automata,  grintaš na se da si baš moga i po ladu kroz get, al sad je kasno, eto te uto na blištećoj Marmontovoj ulici, bacaš joko na koju izložbu, al ne dugo jerbo je i unutri vruće, na peškariji samo čirneš kakva je ponuda ribe i bižiš ča sa sunca, konačno sist u lad ispo tende, u svoj kafić na rivi. Doć sebi.

A tamo, u tvomen kafiću,  trešti domača pop mužika s radija, u onemu do tebe su live bande svira hip-hop, a su desne opa-cupa., nemoš uteč nikako. Sidi di si. Dok čekaš konobara, zagledaš u brode u luci,  trajekti trubidu  manitin gliserima koji in sičedu put, jedrilice jidre ka ćorave kokoši simo-tamo.  Kričedu galebi, karadu se oko bokun kruva u more bačenog od nike dobre duše ol bahata stvora. Tučedu naizminično zvona sa kampanela crikvi  – kad u jenoj stanu, druga nastavjadu. Gledaš kako se vozadu  na rošulama, romobilima,  bičikletima, segvajima, rikšama i u električnin tonobilima priko pješačke rive. Ronjaš da kako se more to dopustit.  Momci–sengviči špartajau gori-doli sa reklamama ča ore na sav glas ka da je sad, na, prvega maja neke davne godine i budnice dižu pospan svit. Vonj pečeni kokic, frigani sinjski uštipak i fritula miša se su vonjon sumpora iz toplic, vonjon iz fonje ča curi krijomice u more, su vonjen ribarske Matejuške. Eskadrila razni šareni balona vijori na lagašnen maestralu kraj prodavaca dičinji žeja. Ulični svirači  na svakemen kantunu  - niki iz petni žila pivadu o moru i Dalmaciji, tučedu po gitari, drugi, pak, side na tleju podvrnuti nogu, puvadu u indijske trublje duboki tonova, Hari krišne u biloj odori tuku, pak svoju mužiku, a najpoznatiji naš armonikaš, kraj ulaza u carev podrum, skupja na svojon špančeri cilu jarpu goluba. Straža cara Dioklecijana šparta sa kacigama, kopjima, crljenin odorama i oklopima, pozdravjadu  nadgledaju sav taj šušur, uvik spremni na slikavanje su nekin zadivjenin sviton. U susret in gredu Tomislavovi vojnici – eee, evo i mi svoje.za trku imamo. Gledaš visoke palme, gledaš plavo nebo i modro more i samo stenješ – ma ko ovo more platit! U to ojenput stvoridu se moto-bajkeri, cila fila se rastegla po srid rive,  postivali se čipo tebi ispred nosa. Ne vidiš više ni palme ni more, ni Brač ni Šoltu ni boga svoga... 

Meškojiš se na katrigi – ma di je ovi Ante pobogu, slipila mi se pjuvačka u justin...Tu u kafiću do tebe mladi roditeji jujaju dičicu u kolicima ča kričidu, ona malo veća dica brljaju slamčicama po sokićima, išporkaju se istopjenin đelatima po svečanoj robi pa nastane dreka od strane matera, onda potli potižu ćaću da jin dosadno, ćaće i ne fermaju, pričaju o cinama kvadrata,  dica od dosade letidu put mora, nastane skrika o matera ča trkadu za njiman, u to se pripanu golubi pa prilete u niskon letu čipo povisje glava svita koji onda beštima na vas glas, a kako i ne bi – pari ka u Hičkokoven filmu!  Praznično urešene postarije šjore gospoje imaju svoje subotnje zasidanje afežeja, šotovoće tračadu mlade i šesne polugole cure,  ostalo ne čuješ dobro ma kolko se naginja na njiovu bandu. Ovi dana se još trefilo i to svicko prvenstvo u fužbalu pa muška ekipa gromoglasno komentira utakmice – jel sudac krivo sudija, jel oni taka rukon balun i tako to. Stari svit, nji osan su tri kafe, žestoko se prepiru o bilo kojon temi, u sve se razumu najboje i svak je u pravu. Konobaru Anti se manta u glavi da zapanti ko oće kakvu kafu – malu obišnu, malu produjenu u malu čikaru, malu produjenu u veliku čikaru, malu su ladnin mlikon, malu s teplin mlikon, veliku s ladnin mlikon, veliku s teplin mlikon, kafu sa šlagon, nes-kafu, kapučino...Ante, meni daj najprin dvi čaše vode, sa ledon!

U niko doba pogledaš na uru - asti kako uteče vrime, samo ča nije podne! Lipo si se odmorija i nauživa, vaja poć doma na obid. E, al kakoš sad, za gospu, priko užarene rive od tekno betona, da in ćaću i mater i ko ju je taku izumislia, ne napravija visje nikada nijednega projekta dabogda! Ggrintaš zaludu već sedan godin tako, svaki ubogi dan ronjaš i na ona višala. I sutra ćeš, ako priživiš to trkanje po zvizdanu...

Guraš se kroz gužvu, laktovima badaš jude da projdeš. Razleže se graja na svin jazicima svita ka da je Kula babilonska. Vodiči vodaju furešte ka dicu iz vrtića, a sve star svit da jedva na noge stoju, vodičima utrnula  ruka u zraku su kojon in sinjaju da ji ovi vidu, da se ne poizgubidu.  Japanci il ti neki, ne znaš nikad koji su kad su svi isti, zastanu svako malo slikavat, dižu one aparate put neba ka da boga odozga dozivadu. Mladi furešti, ka šerpe sa Himalaja, okupirali sve klupe, ne moš ni sist, pridanit,  su bokunićem picete i flašon vode čekadu ukrcaj u trabakule pritvorene u  male domaće kruzere, tu će sedan dan upoznavat lipote našega mora, rigajuć u rane zore, dižuć se u po bota,  obidovat će lipe naše smrznute skuše pečene na krmi i pit malo prokislo domaće vino, gorit na teraci o broda i pit mlako pivo jerbo se struju vaja šparat, brčnut dvaput u moru u kojon usputnoj vali di su več i brojni sidro bacili,  uveče raspalit mužiku tuta-forca,  opijat se votkama, tekilama, pivama i vinima, rigat i opeta sve isponova. Adio van lipi moji!  A onda naletiš na  ijade turisti su ona dva-tri kruzera ča se sjate baš svi u isti dan uplovit u luku, e ti su ti najdraži. Samo ti još oni falu, naguravaju se u sve kale i kaletice da mi domaći ne moremo prolazit di smo navikli, moramo kolo naokolo, a zvizdan več prži, možđinje se užarile, vas si se opotija po glavi, ispod ruke... en ti pasa i ko ji je zva i kad su došli!

Jedva nekako živu glavu izvučeš i dovučeš se doma. Vas onaj šušur još u tebi bruji, ti pričaš koga si srija i vidija, kolko je svita bilo, stavjaš kese o spize već polulešane

.- Aj se otuširaj i ubij oko dok obid ne bude gotov!

I toneš lagano u san u komen je nedija, butige zatvorene, kruzeri ošli, furešti nima, a svita ima samo tolko da ne pomisliš da je sudnji dan...