Niđe veze između babe i zuba, al' - nema veze ;)
Zub
Ogi i dalje ispadaju zubi. Na ovoj gore slici je mala, sad je već drugačija, ali je nismo slikali, pa je zamislite. Sad ima stalne jedinice i dvojke, a trojke i četvorke tek niču, i to prlično stidljivo. Stane pred ogledalo, iskezi se i konstatuje: "Baš ću biti slatka kad mi niknu svi zubi."
Prije otprilike dvije godine, kad su joj ispadale jedinice i dvojke, klati se njoj jedan donji zubić nekoliko dana. Ljulja ga ona jezikom, prevrće i mulja po ustima, ja je opominjem da bude malo diskretnija, predlažem da ga izvadimo, da odemo zubaru. Neće. Daj da ja izvadim. Ne dam. Dobro.
Srijedom sam je čekala ispred škole, da bih je vozila u muzičku. Ona uđe, istrtlja šta je bilo na časovima, pita ima li šta da se jede, ja pružim preko ramena pripremljen sendvič ili tako nešto, vozimo se u tišini, jer ona obično žvaće. Ista stvar se dešavala i ove srijede o kojoj pišem - samo što nije bio sendvič, nego neki keksić, ne sjećam se. Sjećam se samo da nismo imali kad da se zadržavamo, jer je neka važna proba bila u pitanju, a ja sam morala da se vratim na roditeljski. Ćuti, žvaće, pa odjednom jauknu i krenuše suze. Ja vozim. Šta bi??? Aaaaaaa, zuuuuub... Sjedi na sredinu, kažem. Ona sjedne i pogleda me u retrovizor, pogledam ja nju, ona zine, vidim ja zub samo što se ne odvali, a malo prokrvarile desni. Potpuno me takve stvari izbace iz koncepcije - sve ja mogu da isplaniram i da izorganizujem, ali je sve u minut stisnuto - i kad nešto neplanirano uleti - ko da mi neko ubaci polugu u točak! Vozim i dalje, umirujem je, Vule sjedi na prednjem sjedištu, kažem joj da mi doda čistu papirnu maramicu. Ona gnjavi. Crveno svjetlo na semaforu. Okrenem se, kažem: Zini! Oga zine, ja maramicom uhvatim zub, izvadim, zamotam u maramicu, dodajam zgroženom Vuletu, neko trubi, zeleno svjetlo, psujem - a njih dvije ćute i gledaju me.
😎
Baba
Naša livada je velika. Vidjeli ste na nekim starim slikama. Svake zime mi je čistimo od grančica, stare trave, kamenčića i ostalog, da bude spremna za kosidbu. Kad se primakne april, mene krene muka da hvata, treba tražiti kosca, platiti, sušiti, pa nekom dati, pokloniti, prodati - šta uspijem. Nemojte postavljati pitanja tipa: Što se, Zmajo, ne dogovoriš s nekim da ti to pokosi i da nosi?? Zna Zmaja za to, ali neće narod da se muči, lakše im da Zmaja pokosi, pa da dođe da uzme na gotovo... Eeeeeee... Nećeš, brajko! Od muke sam prošle godine, dok je komšiluk izvlačio šibicu koga će sad zapasti Zmajino sijeno - uzela šibicu i laganini ga zapalila...
Ove godine april mi nije bio ništa bolji, sem što se javio neki zet nekog tamo čiče, kao oće on da dođe da kosi i da nosi. Ajdeeeee... Jedan dan, drugi dan, peti, sedmi, sedamnaesti.... Nema gaaaaa... E moja Zmajo, opet ćeš ti da uždijevaš vatru...
Jedan dan kosim ja dio oko kuće, to redovno kosačicom održavam, sva se zajapurim, klompe mi pozelene, ali dok ne prikosim, ne odustajem. Pokosila ja, okupala se, obukla neko aljinče - ko velim, može se još poslije možda i uhvatiti koji krug i uzmem nešto da peglam. Čujem auto. Pogledam - ne znam ko je. Izađem na terasu. Izađe tip iz kola. Dobar dan - dobar dan.
Kaže tip: Izvinite da vas pitam...
Kulturan, fino vaspitan, mislim.
...je l stanuje ovdje neka baba Rašović?
!!! 🙄
- Ja sam ta!👿
Čovjek počinje da mijenja boje, a meni postaje strašno smiješno. Nema babe, kakva baba, tu živimo moja pilad i ja - kokica u najboljim godinama! Njemu neprijatno, izvinjava se - kaže: Pa meni su tako rekli... - previja se, mučenik, znoj ga oblio. 🤢
- Nisam te valjda razočarala? 😁 Sad se već bezobrazno keserim. - Jesi li vidio kad ovakvu babu?
- Ne!
- Je l dobra baba?
- Doooobra!
Nije to onaj zet od onog čiče, nego neki sasvim drugi tip, došao da pita za travu, kaže drži familiju, tri krave ima, on bi to kosio, sređivao, uređivao, začas se dogovorismo, blago babi! 😉
:(Još nema komentara