A kaj da danas kuham? (473)

Znatiželja more biti „opasna“

Mogli ste več odavno primetiti da izbegavam neke prave delicije iako su mnogim ljudima pravi specijalitet i mogli bi se v njima zadaviti. Samo da vas podsetim. Ne jedem knedle, one klasične domače, ne jedem noklece i njoke, šiškrle i taškrle, ne volim štrukle z višnjama i trešnjama, ne pašumu mi „debela“ kašica v juhi a nisam lud ni za belim žgancima. Morete videti da se manje-više sve svodi na „debelu testeninu“. Ima naravno i iznimki. Jedem široke domače rezanci, al moraju biti jako tanki, jedem semerknedle, jedem štrukle osim onih gore navedenih, jedem i žgance al one kuruzne. Baš sam čudan čovek.

Znatiželja me ipak naterala da puno toga probam kaj neki drugi baš i nebi jeli. Posle sam mogel reči: da to bum i dalje konzumiral a ovo više nigdar. Takvih kak sam ja verojatno ima puno pa vam bum spripovedal neke zgodne slučajeve.

Dok sam pred puno let putoval z avionom z Tanzanije nekim sam slučajem dospel v biznis klasu gde je ponuda jela i piča bila jako dobra. Dok mi je stjuardesa donesla jelovnik ja sam se zapičil na „torteline“. Zvučali su mi jako dobro makar nisam baš imal pojma kaj bi to zapraf moglo biti. Lepo me je mlada dama pital da „jel sam ja siguran da oču baš to“ i malo me uvredila. Dok mi je to poslužila bil sam „baš jako siguran da to nebi rado pojel“ al je bilo prekasno. Nekakvo zafrkano punjeno testo koje sam samo malo zbrčkal. Srečom da let do Amsterdama traje jedanajst vur pa sam mogel naručiti nekaj normalno a i popiti par onih malih flašica dobroga vina.

Onda se jemput vračamo z Njemačke i odlučimo v jednom motelu nekaj pojesti na žlicu. Zemem jelovnik i naručim nekaj ala „Beuschelsuppe“ kaj bi pri nama rekli „pajšlec na kiselo“. To fakat volim i skuhati i jesti al je ovaj put to bila kriva odluka. Bilo je to nekaj jako gusto, ne baš začinjeno i osim jedne žlice tek tolko da probam, tanjur je ostal uglavnom netaknut.

Da ne konzumiram ananas i kokos to je več opče poznata stvar. Onda vam ja v jednom hotelu v Rovinju odem do švedskog stola i  zaželim za desert pojesti „kremu od vanilije“. Čista prevara. Vaniliji ni traga al je to bila lepa porcija kreme od ananasa. Srečom kaj je do mene sedela Đuro a ona ananasa obožava. Z kokosom je slična stvar. Dok sam bil malo neoprezan znal sam v gostima zeti kolača koj jako lepo zgleda al pri prvom zalogaju osetim baš intenzivni okus kokosa. Jedino se ne prevarim dok domačica ponudi one „čupavce“ koje morete prepoznati mam na ulazu v kuču.

Znatiželja more fakat biti kobna ak niste baš upoznati z prehrambenim navikama svojih gostiju a oni su recimo druge nacije. Priča je istinita a čul sam ju od jednog poznatog ugostitelja v Opatiji. Tam se iza onoga rata jedan naš velki direktor, bivši ratnik, našel v ulogi domačina jednoj engleskoj delegaciji. Gospoda z Engleske su naravno naručila biftek i to naravno onak „pomalo krvavi“. (Englezi bi rekli rare) . Naš je čovek mislil:“Ak je to njima dobro bu i meni“! I tu se prevaril. Dok je prerezal prvi zalogaj i videl kakve je boje unutrašnjost  bifteka digel je neviđenu buku:“Dosta sam se ja najel krvave konjetine za vreme rata. Oču dobro pečeni komad krmetine“. Poučen z tom pričom kad bi god bil v priliki jesti bifteka naručival sam „midium“. Ne volim baš sirovo ali bome niti „cigansko pečenje“.

Dok dojdem v novi restoran ili v novu zemlju sigurno nebum naručil prežganu juhu. Tak sam v Poljskoj jel i juhu od friške cikle i žurek. Ova prva ni bogznakaj al je žurek v najmanju ruku interesantan. Pogotovo kaj Poljaci vele da je žurek „odličan lek protiv mamurluka“.Njima to zgleda češče treba. Mi protiv mamurluka imamo i prežganu juhu, kojekakve kisele juhe a bome i rasol.

V Tanzaniji sam naravno z puno teka pojel „impalu ala vild“ al i kojekakve rakove z njihovoga mora. No moram priznati da mi i naša divljač i naši plodovi mora više pašu.

Poznata je moja priča da nisam kak klinac v Kaštelima dugo mogel prihvatiti dalmatinsku kuhinju. Ni maslinovo ulje, ni ribu, ni janjetinu a bome niti kozje mleko. No onda mic-po mic i danas je to postala normala v mojoj kuhinji. No kum Frane me je svojedobno uskratil za kušanje jedne posebne delicije. Jednog dana me suseda Mandina pitala „bili ja obidva kod njih“. Videl sam onak z distance od par metri nekakve male nogice v zdeli i prevel si to kak da je picek. Več sam skoro i pristal al me kum v zadnji čas sprečil v konzumaciji „te delicije“. Naime to ni bil picek neko jež. Vlovili su v konobi ježa oderali ga i pripremili od njega paprikaš. Vele ljudi da postoje dve vrste ježa: svinjski i goveđi a da je jedan od njih čisto pristojan zalogaj. Nisam imal prilike to saznati.

Nekaj  slično se skoro dogodilo pri nama v Podravini. Kum Fjaka i ja smo došli k jednom njegvom poznaniku koj je uzgajal nutrije. Naravno za krzno al nam je rekel kak njegva familija konzumira i to meso pa je ponudil i nama. Dok sam ja to pomalo sramežljivo ponudil našem kuharu Husu, zgrozil se od pomisli da bi tak nekaj mogli mi pojesti v goricama. Verujem da je to čist prihvatljivo meso al ljudi imaju predrasude prema nečenu kaj nisu imali prilike konzumirati a izgled te zverke baš i ne uleva nekakvo poverenje. Kaj se pak dogodilo tom uzgajivaču nutriji? On vam je v tom selu kraj Koprivnice držal i roštilj. I to čisto pristojne kvalitet. No neki su „dobri“ ljudi proširili glas da meso za roštilj priprema od nutrije. Za par dana ovaj je siroti čovek moral zaprti posel i tak je ostal bez dodatne zarade. Kaj je ljudska zločestoče.

O filekima sam pisal jako često al sam se baš za ovu temu setil još dva dobra primjera „zgražanja nad tom delicijom“. Negda davno smo blagovali fileke pri kumu Fjaki na podolju dok je došel jedan poznati i priznati koprivnički doktor, nažalost pokojni, i zgrozili se nad punom ranjglom fileka. Tom „zgražanju“ se pridružila i njegova supruga. No nakon izvesnog vremena pohvalil nam se jedan naš dragi stareši prijatelj kak je jel „odlične fileke“. Na moje pitanje ko ih je kuhal izgovoril je ime baš našeg dragog doktora. Do dana današnjega se pripoveda o kvaliteti njegovih fileka, njegva supruga takaj danas voli fileke, a sin mu je nastavil tatinu tradiciju pa se čak dogovaramo da napravimo jedno malo takmičenje v spremanju toga specijaliteta.

Moja prva supruga je takaj bila velki protivnik fileka i v tom njezinom uverenju smo se i rastali. No za leto-dve dana me je nazvala i zamolila me da joj dam svoj recept. Z velkim vremenskim odmakom je i ona svatila kakav je propust napravila kaj fileke nije jela i vu vreme našega zajedničkoga života.

Eto dragi moji kam vas znatiželja ili apstinencija od nekih specijaliteta more dopelati. Negda se malo i prekasno kajati kaj nekaj nismo probali vu pravo vreme. Vele moji Podravci da je „popodne kasno iti k meši“. 

Pondelek

Hladno predjelo: Pašteta od pilečih jetrici na tostu; Đurini su vnuki zaželeli paštetu pa sam ostavil malo i za
Glavno jelo: Omlet šunkom, mešana šalata
Desert: Dobar bu nekakav sok

Tork

Juha/Glavno jelo: Juneči gulaš z fužima
Desert: Pita od sira

Sreda

Juha: Juha od mladoga graška z kašicom
Glavno jelo: Pohana pileča krilca i bockice, fino varivo od mešanoga povrča
Desert: Jagode šlagom

Četrtek

Juha/Glavno jelo: Čušpajz od korabice z kranjskim kobasama
Desert: Voče

Petek

Jan je najavil jednoga pajdaša koj voli lignje
Juha: Krem juha od kozica
Glavno jelo: Lignje na pariški, slani krumpir, tartar sos
Desert: Zapečene palačinke sirom

Subota

Juha/Glavno jelo: Mlade koprive ala špinat, pohani kruh, jajca na oko
Desert: Vočna šalata

Nedela

Juha: Janječa juha z grisknedlima
Glavno jelo: Kuhana janjetina, šalša, povrče z juhe
Desert: Kifli z makom/pekmezom