Moj profil
A kaj da danas kuham? (535)
A kaj da danas kuham? (535)

A kaj da danas kuham? (535)

Kak samo prošli tjedan i napisal sedamdeset let druženja nemre nikak stati v jedan tekst od dvadesetak redi. Mogel bi napisati jedan celi roman samo ak bi se mogel setiti svih onih lepih momenti z našega života. Ak bi pak dodal samo još po koju rečenicu o našim dragim prijateljima koji su nas napustili, ili su još srečom tu kraj nas, onda bi to fakat bil materijal za jednu bogatu seriju ze stotinjak nastavki.

70 let druženja (2)

Četri lete gimnazijskoga školovanja je bilo vreme za povezivanje prijatelstva četvorice prijatelja ili, da vas podsetim, sportašđa i i mužikaša. Đuro i Didi su se potrudili da koprivnički rukomet dobi status jako popularnoga sporta a Braco i ja smo svirali v bendu koji je več v gimnaziji dvaput za vreme ferja sviral na moru i to v Opatiji. Dok bi došli doma pred početkak škole napravili bi si malo zadovojstvo i otišli v gorice na roštilj kojega smo sami spremali makar v to vreme nismo baš bili vični tomu poslu. Važno je bilo malo se podružiti i prepričati kak smo proveli školsko ferje svaki na svojoj strani.         Posebno se rado setimo naše maturalne zabave i plesa na kojima smo prikupljali novce za maturalno putovanje. Nas smo četvorica bili nekak v prvom planu v celoj organizaciji tih važnih događaja a podršku smo imali v našem dragom i nezaboravnom razredniku Ivi Kušeku Apašu, velikom sportašu i po našem mišljenju najboljem nogometašu v povijesti našega Slavena. Uostalom od nas je potekla i sugestija da se naš stadion nazove po Apašu kaj nam čini veliko zadovoljstvo. Njegovo je ime otvaralo sva vrata v organizaciji zabave a pogotovo  v nabavi „iča i piča“. Ti su događaji prešli v jednom prelepom zajedništvu, prikupili smo prilično dinari da naši roditelji lakše podnesu trošak putovanja. Naš je pak gimnazijski bend odsviral zabavu gratis a platiti v ono vreme bend je bil poveči trošak za organizatora. Samo maturalno putovanje je bilo za ono vreme rekli bi „standard“: Koprivnica, Zagreb, Sarajevo, Dubrovnik, Starigrad na Hvaru, Split, Rijeka pa Koprivnica. Takvo putovanje je samo po sebi veliki događaj za tinejđere i nekak ostaje v sečanju i do današnjih dana.  Moram vam priznati da v to vreme nismo baš preveč obračali pažnju na gastronomiju, bile su važneše neke druge stvari, al bum vam spripovedal jednu anegdotu z Dubrovnika. Nas smo četvorica sedeli za vreme obeda naravno za istim stolom i neko je trebal otijti do šanka naručiti piče. V igri par-nepar ispalo je da sam to ja. Došel sam do šanka koj je bil malo višeši, za šankom je bil pojači konobar   koj me je zapital:            „Šta češ ti mali?“, neznam od kud mu to „mali“ za mojih metar šezdeset sedam, a ja sam izrecitiral našu naruđbu:

„Prosim litru musolinija!“ Oštro me pogledal i zapital:

„Šta ti mali imaš protiv ove države?“ Tek dok je videl moju zabezeknutu facu od srca se nasmijal i složil mi litru muslolinija.                                                                                    

Zapraf je celo putovanje prešlo v jednoj prekrasnoj atmosferi i mladenačkim nestašlucima.

Pred nama je bila matura koju smo polagali v novoj školi jer su pedagoške vlasti odlučile da se gimnazija preseli v zgradu Ekonomske škole al je nama maturantima to jako teško palo. Ispal je „povijesni događaj“ ali nama to ni tak zgledalo jer smo bili prva generacija koja nije maturirala v staroj zgradi koprivničke gimnazije. Čak smo onak mladenački bojkotirali preseljenje v novu zgradu pa se neki od nas nisu pojavili na toj akciji. Četri lete su prešle jako brzo  i nismo v tom trenutku mogli ni predosetiti kaj je bu događalo v sledečih nekolko let.

Tak je zgledal na prvi razred gimnazije iliti danas peti osnovne. Đuro i Ivan, čuče treći i četrvrti a leve strane

Studij, vojska, muzika i slične zanimacije nas je za jedno vreme malo odvojilo no krajem šezdesetih, početkom sedamdesetih počelo je druženje v Draganovcu oko našeg pajdaša Fjake koje nije prekinuto ni do danadanašnjega. Tu je bezbroj vinskih svetki, imendani i rođendani, dočeki novih leta do onih dana i vikenda tek „ da se malo podružimo“. Pamte se i oni odlaski v Borovljane v Đurine gorice na slična druženja ili kakvu „radnu akciju“ z obaveznim blagovanjem kojekakvih delicija. Poznato je bilo da sam v društvu najslabeši kartaš pa su me oni „profesionalci“ navek izbegavali kak partnera. Jedino me je Đuro prihvatil i igral z menom. Znal sam da on nebu na mene vikal dok odigram krivu kartu.

Ta duga prijatelstva nisu završila samo na na tome nego smo se povezali v kriš-kraš  z kumstvom. To je nekak i normalno. Nebuš išel iskat kuma v susedstvu kad ga imaš vu vlastitom dvorištu. Tu je bil i jedan praktični razlog. Svi smo se muški z klape jako kasno ženili i kuma nemreš ni najti drugde nego među dugogodišnjom pajdašijom. A Đuro je napravil i jedan „velki gaf“. Ženil se baš na moj rođendan vu vreme dok sam ja još bil aktivni muzikant pa mi je još napravil i nepotrebnoga „troška“ jer sam moral najti za tu večer zamenu. V to vreme našega života, z trideset i nekaj let, bili smo baš v puno snage, svi smo gradili kuče ili kleti, pa smo si rado međusobno pomagali. Jedina je falinga te pomoči bila kaj smo v to vreme bili dobroga apetita a uz „dobro iče gre i dobro piče“.  Pred neko vreme sam napisal v jednom svojem tekstu da smo kak povezana pajdašija svojom jednom akcijom napravili jednu lepu gestu: Đurinom pokojnom kumeku Čvrknji smo kak klapa, i uz pomoč još nekih dobrih ljudi, napravili spomenik obzirom da to ni napravila osoba kojoj je to bila dužnost.

No da se vrnem onoj našoj velkoj obletnici. Kak sam prošli tjedan i napisal, dobili smo i prigodan poklon  a nije izostal ni prigodan govor našeg pajdaša Jose. Da ne imprivoziram bum vam prenesel tekst v originalu:

Dragi naši prvašići!

Vi na jesen polazite u prvi razred škole. Time počinje jedan novi period u vašem životu.Učite marljivo čitati i pisati tak da brzo postanete čitljivi i pišljivi. S vama će u školu ići i djeca članova HDZ-a, pazite na svoje stvari. Nešto o prometu, ako budete išli u školu biciklom pazite na semafore. Ako je crveno-ne iti, ako je zeleno-iti, ako ništ ne svetli-semafor ne dela.Pazite na bicikle, zaključavajte ih i uvek se setite kaj vam je rečeno za čuvanje stvari. Ovo vam poklanjamo da imate za početak, a dalje nek se o svemu, kaj bu trebalo za vaše školovanje, brinu vaši roditelji.

Fala ti Joso na lepim rečima. Bumo se držali tvojih saveta.

Dva „bokca“ z gemištom

Ovaj tjedan nastavljam z letnjim jelovnikom jer nam ne predviđaju nekakvo prevelko osveženje.

Samo onak usput. Jučer je bila Velka meša i prešlo je sve jako skromno. Za Đuru i mene jedna „obična“ nedela.

Pondelek

Juha:Krem juha od mešanoga povrča

Glavno jelo: Pileča jetrica na saft i kuruzni žganci

Desert: Šaumrole od jučer

Tork

Juha/Glavno jelo: Čušpajz od vugorki; bum podinstal malo junečega mesa

Desert: Vočna šalata

Sreda

Juha/Glavno jelo: Filana paprika; znate več: bez obzira na visoke temperature ja delam dost močnu papriku. Delam ju na šalši i obavezno dodam malo špeka i kobase. Za Đuru i Jana mora biti i pire.

Desert: Štrukli z tikvom i makom

Četrtek

Juha: Juha od vode v kojoj su se kuhali široki rezanci; naravno da treba dost vrhnja i dobro začiniti.

Glavno jelo: Rezanci z makom

Desert: Kuhani šečerac

Petek

Juha:Koprova juha z rezancima

Glavno jelo: Lignje na pariški, lešada

Desert:Čaša vina

Subota

Najavljena je radna akcija v goricama. Jan i njegov prijatelj buju pošmirglali i premazali stol i klupe pod brajdom pa im treba složiti nekakav obed.

Predjelo: Moja pileča pašteta, malo jegera, koja paprika i paradajz i to z našega „vrta“ v goricama.

Glavno jelo: Vinski gulaš od junečeg bočinga

Desert: Za dečke muslolini a za mene naravno gemišt

Nedela

Juha: Lagana juha od telečih kostiju z grisknedlima

Glavno jelo: Pečena teleča plečka, pekarski krumpir, mešana šalata

Desert:Kifli od lisnatoga z orehima/makom

:(Još nema komentara

Budi prva/i, podijeli svoje mišljenje o slici i pomozi nekome u odabiru savršenog jela.