Do nedavno nisam volela gibanicu. Uvek sam se tako izjašnjavala, čak i kao mala, kad nisam umela da definišem razlog. Kad sam malo porasla uspela sam da objasnim uzrok tom višedecenijskom nesporazumu između gibanice i mene, ali nije to doprinelo našem pomirenju. Svaka gibanica može da se jede vruća, to je tačno, ali čim se malo 'ladne, ona sirota sedne, kao da je premorena nakon nategnuto uspešnog prvog nastupa, i skljoka se u neki slani kolač. To više nije gibanica, nije ni pita, a mnogo je debelo da bude palačinka. Čak i ako nije zblebana toliko da se slojevi ne razaznaju onda je obavezno suva, ili ima neki drugi feler koji bi me uvek opredelio da namažem krišku hleba krem sirom, pre nego da posegnem za parčetom gibanice ispečene pre par sati. Ali, sve se promenilo kad sam pre par meseci videla sliku na jednom bugarskom blogu...
Ako volite pravi domaći sladoled bez šlagova i praškova, ako se sećate sladoleda iz starih poslastičarnica, punog ukusa mleka i žumanaca, ako vam je dosadilo da sladoled iz domaće radinosti bude pun ledenih kristala, ako želite mek sladoled koji možete zahvatiti kašikom čim izvadite iz friza i odmah poslužiti - ne treba vam mašina za sladoled, samo malo volje, i nešto mesta u zamrzivaču.
Pre par godine sam jurila recept za meke i sativljive tortilje kakve se viđaju na vašarima, i služe umesto lepinja, uz roštilj. To što sam onda dobila nije uopšte loše, krstila sam ih <a href="http://www.coolinarika.com/recept/vasarske-tortilje/">vašarske tortilje</a>, pripremala sam ih za nekoliko okupljanja i roštiljanja na placu, i svima su se dopalo, <a href="http://www.coolinarika.com/recept/vasarske-tortilje/kako-je-drugima-ispalo/">isprobavan je i ovde</a> i svi uglavnom bili zadovoljni, ali ja sam znala da to još nije bilo baš-baš ono što sam htela. E to "baš-baš", to je ovaj recept!
Nekada su nam jednostavna i vrlo efektna rešenja ispred nosa, a ne vidimo ih. Kod ovih bajadera ključan "sastojak" su najlon kese za zamrzivač. One nam služe da se slojevi pojedinačno poravnaju i slože jedan na drugi veoma uredno. Treba samo naći te veće kese, od 3 l, površine 24 x 30 cm. I slediti uputstva :) Ove lepotice sa naslovne slike je napravio Dade, koji me je i naučio svim tajnama oko pripreme i sečenja, a koje vam sada detaljno prenosim. Na ostalim slikama su moje bajadere, koje sam prvi put radila na ovaj način, i kojima sam, da li treba reći, izuzetno zadovoljna.
Ukusom podseća na kesten pire, ali nije mu misija da ga zameni na tronu. Kesten je kesten, pasulj je pasulj, a ova poslastica je svakako jeftina i jednostavna.
Jednostavan kolač, jeftin, punog ukusa kajsije. Nastao pre par godina, u trenutku inspiracije, i srećom zapisan za buduće manje inspirativne trenutke :)
Kako jedna pita može da bude lenja? Ko daje jelima ovakva imena? Nisam pronašla baš sigurne dokaze, ali priča koja ima najviše vernika je ona u kojoj se radi o lenjoj domaćici, koju mrzi da razvlači tanke kore za pitu, jer taj posao zahteva dosta vremena i veštine, nego krkne dve debeljušne kore, izmedju strpa rendisane jabuke i – eto pite! U ovoj verziji sa ananasom, i to iz konzerve – što i priliči lenjoj domaćici :)
Nije pravilno da se ovako zove, jer ne može salata biti rendana, već povrće koje je čini, ali nekada se ovakva imena jednostavno usele u svakodnevni govor. Ako je probate, ova salata ima veliku šansu da se useli u vaš jelovnik, pa samim tim i govor :)
Panforte je kolač italijanskog porekla. Vezuje se za 13. vek i grad Sienu, a u bukvalnom prevodu bi bio tvrdi, jaki, aromatični (forte) hleb (pane). Voćni hleb, sa smokvama, lešnicima i bademima. Panforte se u Sieni pravi o Božiću. Dosta se pravi i industrijski, i smatra se svojevrsnim suvenirom tog kraja.
Naopaka gibanica
Reform kocke
Pravi sladoled
Tortilje za roštilj
Liker od jaja
Oreo Cream Cake
Bajadera
Kiflice
Chelsea Buns
Slatki pire od pasulja
Palenta hleb
Čokošljivopita
Krompir u gaćama i usoljeni luk
Pileće faširane šnicle
Pita od kajsija
Lenja pita sa ananasom
Rendana salata
Taljatele sa kupusom
Panforte
Pečena sarma
© Podravka d.d. 2003.—2013.
