Najezda „glodavaca“ obrstila moj grašak

U vrt su uletjeli veseli i brzi - poput dva vihora, nisu imali vremena čekati mamu, ona je za njih bila previše spora. Za tili čas su se „postrojili“ po vrtu – mlađi vihorić se odmah uhvatio posla – on će meni pomoći zaliti povrće.

 Ali to zalijevanje je trajalo cijelu jednu minutu, jer je odmah počela igra s vodom i kanticom za zalijevanje. Ta je kantica moja „produžena ruka“ priručno napravljena da mi olakša posao, ali on je u tome odmah zamijetio svoju igračku. Srećom, nije ga dugo to zanimalo, pa je krenuo u branje jagoda. Ajoj – neće on te jagode, jer, gle čuda, na njima je mrav. Mrav? ❓Kao da je krokodil, a ne običan mrav kojega možeš jednostavno otpuhnuti, otresti jagodu i mrava više nema. Ne, u strahu su velike oči, pa je mama morala uskočiti u pomoć.Zato bratu nije ništa smetalo u "tamanjenju" ovih slatkih plodova.😀

I za slasnim jagodama je brzo prestao interes – krenulo se na ono za što su ovi mali „glodavci“ s mamom i došli – KRENULI SU NA MOJ GRAŠAK!

Ajme, ljudi, znala sam da neće biti dobro. Iako sam ga prekrila mrežama za ptice, ovu najezdu nisam mogla nikako spriječiti. Zavukli se oni i pod mrežu i tamane. Otvaraju nemilice grašak i samo mljackaju. Svi – mama na čelu te „hrčak-kolone“.

Gledam čudno hoće li koji grašk pasti u košaricu koju su pored sebe stavili. Aaaaaaaaaa, dokopali se „graškograda“ i iz njega ne izlaze. Stariji vihorić obukao djedovu trenerku, stavio njegov šešir na glavu, pa glumi strašilo.

Da, mislim, trebala sam se toga ja sjetiti i postaviti još i strašilo, možda ove najezde ne bi bilo. Ali, šta je – tu je, ne mogu uzmaknuti.

Prošlo je neko vrijeme, vidim, vrag uzeo šalu, odoh ja brati grašak. Ne mogu gledati da nestaje na očigled, a ništa u košarici. Puna sebe krenem u berbu, ali ne - čim sam došla u njihovu blizinu, pošast jedenja graška obuzela i mene. Pa, kakva je to bolest danas zahvatila moj grašak - u čudu se pitam? Mora da je netko prosuo čarobnu prašinu po njemu - jedini se logični odgovor nameće na ova čudna ponašanja dvije odrasle osobe i dva dječaka. Gledajući supruga koji stoji po strani i gleda nas, dobila sam sigurni odgovor – grašak je čarobni i zato se tako ponašamo. Tko ga okusi, nema mu spasa – od slatkoće njegovog okusa, od veličine njegovog zrna, svi kotačići u našim tijelima se ubrzano počnu okretati i nema pomoći.

Netko ipak mora prekinuti ovaj graško-trans. Ipak je to moj vrt, pa uspostavljam red i disciplinu, pa se i košarica konačno napunila. Dan se primiće kraju, uskoro će mrak, a sve se to mora još i očistiti. Tu neće biti više problema, mislila sam. I normalno, prevarila sam se. Za stolom još i gore – moja je kćer, čini mi se, najveći „glodavac“ – čisti grašak i šakom ga ubacuje u usta.Stani – vičem, ali ništa se ne prima njenog uha!

No, sve šta pojedeš, manje će biti za škrinju. Od hrpe otpada koji je nastao čišćenjem graška, na vagi je stajalo – 1,3 kg. SAMO!

Eto kako je završila ova avantura s branjem graška - najezdom mojih „glodavaca“ desetkovala je urod. A sjećate se šta sam napisala kada sam posijala puno graška? "Grašak posijan u "ogromnim količinama"- obožavamo ga svi - a kada u vrt dođu mali "štetočine" na dvije noge - obrste grašak dok si rek´o keks! Pa ove godine malo pojačali gredice!"

Upravo sam ovako zamišljala njihov dolazak u vrt kada grašak dozori – poput vihora – dođu i prohujaju i sretni nestanu – do njihove slijedeće „najezde“.